IZ LIČNOG UGLA: Zašto Božović zaslužuje apsolutnu podršku zvezdaša? (ANKETA)

Jedan od verovatno najtačnijih citata kada je fudbal u pitanju jeste onaj Nika Hornbija iz knjige „Stadionska groznica“:

– Prirodno stanje fudbalskog navijača je gorko razočaranje, bez obzira na trenutni rezultat. Upravo taj citat mi se provlačio kroz glavu tokom prethodnih nekoliko nedelja, kada su redom srpski predstavnici završavali takmičenje u Evropi – Partizan, Čukarički, pa Vojvodina i Crvena zvezda.

I zaista, gledajući stav navijača Crvene zvezde nakon ispadanja prvo od Ludogoreca, a potom i od Sasuola, shvatio sam da je Hornbi itekako imao pravo – navijači su, po samoj svojoj prirodi, razočarani. Onih lepih trenutaka ima mnogo, mnogo manje.

Ali, Crvena zvezda je jedan od najlepših trenutaka u 21. veku doživela sa Miodragom Božovićem na klupi. Popularni Grof je prošle sezone maltene preporodio ekipu, stvorio pravu mašinu, i titulu uzeo više nego ubedljivo, dok je navijače naterao da budu sigurni da je plasman u Ligu šampiona ili Ligu Evrope puka formalnost. Kada se to nije dogodilo, mnogi su požurili da Božovića okarakterišu kao promašaj, jer su Crvenu zvezdu iz Evrope izbacile ekipe koje su, po renomeu, mnogo ispod, zaboravljajući da je za fudbal neophodno nešto što Ludogorec i Sasuolo imaju, dok u Crvenoj zvezdi, kao, uostalom, ni u celoj Srbiji, toga nema ni u naznakama – finansijska stabilnost.

Analogija ide otprilike ovako – da bi određeni kolektiv funckionisao uspešno, neophodno je da budu ispunjeni određeni preduslovi za to funkcionisanje. U slučaju Crvene zvezde, neophodno je da:

– fudbaleri primaju redovno platu

– navijači redovno ispunjavaju tribine

– uprava kluba omogući da fudbaleri ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o fudbalu

REŠENI PROBLEMI: Crveno-beli na putu da prodišu

U zemlji u kojoj na svim mogućim nivoima vlada neizvesnost, takav vid stabilnosti postići u jednom fudbalskom klubu je praktično nemoguće. I ne samo u fudbalskom klubu, već u bilo kom drugom kolektivu. Jednostavno rečeno, tamo gde je celo društvo nasađeno „nakrivo“, teško je izgraditi zdravu priču.

Pa ipak, trener Crvene zvezde je uspeo da prošle godine, u takvoj stiuaciji, stvori tim koji je lansirao neke igrače maltene u samu orbitu evropskog fudbala (Grujić, Jovanović), i uspeo je da od crveno-belih napravi ekipu koja je, na domaćoj sceni, i više nego dominantna.

Nakon poraza od Sasuola mnogi su Božovića okarakterisali kao „trenera za domaću upotrebu“, što je poprilično ponižavanje domaće lige, jer Srbija drugu ligu, sem ove, nema. A ukoliko je loša stvar biti „trener za domaću upotrebu“, kako je onda moguće očekivati neki ekstreman rezultat u Evropi, ako ekipa dolazi iz šampionata o kom se priča sa tolikom količinom potcenjivanja?

Kritika je u svakom pogledu dobrodošla, i Miodrag Božović, kao trener Crvene zvezde, mora biti podložan istoj. Ali ne kritici radi kritike, jer najlakše je oterati nekoga, postaviti nerealne zahteve pa tražiti glavu ako ih ne ispuni (podsetnik – Zvezdin strateg je od samog početka govorio da je do Lige šampiona neophodno da prođe bar tri godine, jer ova Crvena zvezda nema taj kvalitet).

Poželjna kritika jeste ona koja će Crvenu zvezdu učiniti boljom. A to su pitanja – Zašto je došlo do greške sa Edsonom? Zašto nije doveden štoper na vreme, već je Le Talek morao da igra na poziciji koju igra prvi put u karijeri? Zašto nije doveden desni bek na vreme, pa je teret kvalifikacija pao na Miloša Cvetkovića, koji verovatno nije ni među najboljim desnim bekovima domaćeg šampionata, iako je mečeve u Evropi odigrao sasvim zadovoljavajuće?

OVO “DELIJAMA” NEĆE SMETATI: Još jedan stranac odlazi iz Zvezde?

Ali tu opet dolazimo do gore napisane „boljke“ – stabilnosti. U Crvenoj zvezdi, kao i u većini sportskih kolektiva u državi, nije pitanje „kakav će rezultat postići“, već „kako će klub preživeti“. U toj situaciji poraze od Ludogoreca i Sasuola doživljavati kao smak sveta je… pa, blago rečeno, nelogično.

Crvenoj zvezdi, Partizanu, Vojvodini, Čukaričkom… je, u ovakvom odnosu snaga sa ostatkom sveta, neophodno vreme, podrška i strpljenje. Pogotovo ako se na klupi tih klubova nađe neko ko pokaže određeni kvalitet.

Mali podsetnik – ser Aleks Ferguson je, po dolasku u Mančester Junajted, u tom momentu neopisivo stabilniji klub od Crvene zvezde, u prvoj sezoni bio 11, pa potom drugi, pa opet 11, pa 13, pa šesti, da bi tek u sezoni 1992/93. osvojio svoju prvu titulu. Ostalo već znate.

Ako je Mančester Junajted mogao da istrpi Fergusona, može i Crvena zvezda Miodraga Božovića. Jer, ako ste zaboravili, tu istu Crvenu zvezdu su sa klupe predvodili mnogi koji svojim trenerskim umećem nisu bili ni blizu aktuelnom šefu struke tima sa Marakane. Čisto sumnjam da bi iko, kome su crveno-beli bliski, voleo da se vrati taj period.

Primer Božovića bi lako mogao biti upotrebljen za bilo kog drugog kvalitetnog trenera koji se suočava sa izazovima koji veze sa trenerskim poslom nemaju, predvodio on Zvezdu sa klupe, Partizan, ili bilo koji klub u Srbiji.

Jer, hteli to da priznaju navijači ili ne, ljudi poput Miodraga Božovića, Dejana Radonjića, Aleksandra Džikića, Vladimira Vujasinovića, Dejana Savića… jesu oni koji imaju harizmu i znanje da navijačku pripadnost pretvore u iskustvo koje je, uprkos gore spomenutim razočaranjima, i više nego lepo.

 Loading ...

HOTSPORT ANALIZA: Grof je ‘oslušnuo’ glas naroda, Crvena zvezda nije primila gol (VIDEO)

0

0