KOMENTAR: Zašto Ćurčić mora da ode i zašto njegov odlazak ništa neće promeniti

Koliko srpski fudbal može profitirati od promene selektora?

Od kako nastupa pod imenom Srbija, našu reprezentaciju sa klupe predvodilo je sedam selektora – Havijer Klemente, Miroslav Đukić, Radomir Antić, Vladimir Petrović, Siniša Mihajlović, Dik Advokat i Radovan Ćurčić.

Od svih nabrojanih, jedino je Radomir Antić uspeo da postigne kakav-takav rezultat, mada je iz ove perspektive i sam odlazak na šampionat sveta vredan pažnje.

Od 2014. godine, na čelu nacionalnog tima nalazi se Radovan Ćurčić. Neću vaditi sattistiku, jer osam poraza i sedam poraza na 16 mečeva, zapravo, i nema nikakvu težinu.

Pre nego što pređem na konkretne razloge, digresija – pre nego što je postavljen za selektora reprezentacije, Ćurčić je sa klupe predvodio Javor iz Ivanjice i Borac iz Čačka.

VREMEPLOV: Golman sa preko 100 datih golova – Rožerio Seni (VIDEO)

Prvi, ujedno i najbitniji razlog iz kog je Srbiji neophodna promena selektora, jeste apsolutan nedostatak atmosfere kao osnovnog preduslova za ostvarenje nekog većeg rezultata. Ćurčić je na mesto selektora došao bez ikakvih ozbiljnih referenci, i praktično jedini način na koji je mogao izgraditi temelje za dobar rezultat bilo je stvaranje tima koji će disati kao jedan. Takvoj ekipi se ne dešavaju situacije kao sa Dušanom Tadićem i Nemanjom Gudeljem. Nije potrebno mnogo da bi shvatili da Ćurčić nema harizmu ni sposobnost da ovom timu bude „vezivno tkivo“ koje će igrače motivisati da na terenu daju i poslednju kap znoja, ukoliko je neophodno. Nedostatak te crte nije njegova krivica, ali jeste nešto što bi trebalo da bude obavezna karakteristika čoveka koji nema priliku da sa reprezentativcima radi svakodnevno.

Drugi, podjednako bitan ali razlog koji je nešto lakše moguće „maskirati“, jeste odsustvo bilo kakve ideje u igri reprezentacije Srbije, koji, u kombinaciji sa gore navedenim razlogom, predstavlja „belu zastavu“.
Zašto?

S KIM U RUSIJU: Srbija ostaje bez selektora do kraja meseca?

Nije mali broj ekipa na ovom svetu koje ne igraj ulepršav fudbal i čiji treneri ne spadaju među kreativnije, ali svojim radom, zalaganjem na terenu, i pre svega timskim duhom, deficit ideje nadoknađuju željom. Mečevi protiv Poljske i Estonije, iako prijateljskog tipa, pokazaše da Ćurčićevi puleni nemaju ni ideju, niti pucaju od želje za dokazivanjem u dresu reprezentacije. A te stvari idu selektoru na dušu.

Razloga ima još, ali zaustaviću se na ova dva, jer su oni sami po sebi dovoljni da i mnogo veća fudbalska imena dobiju kartu u jednom pravcu.

No, čak i da se to dogodi, najverovatniji rezultat biće još jedno razočaranje.

Zašto?

Zato što je Ćurčić, podsećam, sedmi selektor u poslednjih 10 godina. Od tih sedam selektora, šest smo mogli opisati jednom rečju – očajan. Ni sa osmim neće biti drugačije.

Razlog?

Jednom pogrešiti je stvar neiskustva. Dva puta pogrešiti je stvar nepažnje. Šest od sedam puta napraviti istu grešku… Stvar je amaterizma, neznanja, nedostatka volje ili, jednostavno, loše namere.

Srpskom fudbalu nepohodne su korenite promene.

Ćurčić je tu samo kolateralna šteta.

A dok do njih ne dođe, navijaćemo za Rusiju, Grčku, Nemačku, Englesku… I sa setom se sećali dana kada smo dobili Nemce na Mondijalu.

Davno beše.

AKO STE SE PITALI: Razlika između italijanskog i srpskog derbija je – ogromna! (FOTO)

0

0