BUBAMAROM U 90: A da zbog naše Nataše uvedete ‘Laureus za povratak VEKA’!? (FOTO)

Srpska košarkašica Nataša Kovačević vratila se na teren posle dve godine otkako joj je zbog saobraćajne nesreće u Đeru amputirana potkolenica.

To je vest dana u Srbiji, to je vest dana na Balkanu. To je bila i vest u medijima u Evropi i svetu. To mora da bude doživotni podsetnik za sve nas. Za sve koji mislimo da nešto ne možemo, ili nas mrzi, ili nemamo volje.

Ne znam za Vas, dragi čitaoče, ali ja smem da priznam da me je bilo malo sramota samog sebe kada sam čitao, gledao i pratio njen “come back“.

Bilo me je sramota kada sam shvatio da sam istog tog dana, kada je ta hrabra devojka PONOVO istrčala na teren sa osmehom na licu i uživala u onome što najviše voli, ja dozvolio sebi da zbog nečega budem – PRAZAN. Nervozan. Nezadovoljan.

Bilo me je sramota kada sam se setio da sam se tog dana vozeći bicikli posvađao barem pet puta sa vozačima automobila, da sam kao nečitav “drndao“ zvonce prolazeći biciklističkom stazom pored Futoške pijace u Novom Sadu ne bi li se pešaci konačno pomerili tamo gde im je mesto.

Bilo me je sramota zato što sam tog istog dana bio nervozan zbog crvenog svetla na semaforu, nedovoljno hladnog piva u kafiću i mrvica od plazme u posteljini, bockanja džempera, gaženja tek obuvenom čarapom u mokro kupatilo.  

Nervirao sam se zbog nebrojano mnogo stvari, onih svakodnevnih, koje će uvek biti tu da te nerviraju, osim ako ne pobediš samog sebe. I onda sam odlučio da napišem ovaj tekst. Kao podsetnik samom sebi, a i svima koji se u sličnom pronađu.

Koliko puta smo svašta rekli svojim prijateljima, da se posvađamo zato što kasne, zato što su zaboravili da nam ponesu deo garderobe za baš taj izlazak iako ste ih podsetili tri puta? Koliko puta ste bili ljuti na svoju majku zato što Vas zove drugi put, a još nije ni podne, a pritom zna da radite i da ništa novo nije moglo da se desi? Koliko puta ste bili besni na svog brata zato što vam na kvarnjaka uzeo poslednji red omiljene čokolade?

Kada to želimo, pronaći ćemo bezbroj razloga i izgovora za svoju nesreću, pravdaćemo svoju nervozu, izvlačiti se zašto nešto i dalje nismo uradili, zašto se ne pomeramo sa mesta, iako nam tu gde jesmo nije ni najmanje prijatno niti se osećamo kao u svom prirodnom staništu. 

Ove nedelje sam od jednog od najvećih, tj. najvećeg čoveka iz srpskog fudbala naučio jednu jednostavnu lekciju – “mi sami sebi postavljamo limite. Niko ne može da izračuna i odredi i kaže ti koje su tvoje granice. Svoje granice biramo i iscrtavamo mi sami. Sve zavisi od naše volje i mentalne snage“.

Nataša Kovačević je potvrda toga. Ona je najveća pobednica koja je ikada kročila na ovu zemlju. Ona je na putu do trenutka u 19.00, 11. novembra 2015. godine, prvo pobedila najtežeg protivnika na putu do uspeha – SEBE.

Da nije pobedila tu najvažniju bitku, ne bi nikada ni uspela da danas bude vest dana i motivacija za mnoge širom Srbije, Balkana, Evrope.

Kada bih imao priliku i kada bih znao da joj se o tome priča, voleo bih da pitam Natašu na koji način je uspela u svemu ovome? Da li se i ona ranije nervirala zbog onih gore navedenih stvari – crvenog na semaforu, mrvica u krevetu, mokre čarape, bockanja džempera, mlakog piva? Da li se zbog toga nervira i dalje, tačnije pomišlja li sada na takve stvari?

Voleo bih da znam zašto je u prirodi ljudske psihe da smo uvek svesni samo onog što nemamo? Zbog čega nemamo hrabrosti da pomerimo svoje limite, da upoznamo svoje krajnje granice? 

Danas kada sam se probudio, čitao sam naslovnice “Naša Nataša poslala poruku čitavom svetu“, “Naša Nataša je najveći borac i pobednik“, “Naša Nataša ne zna za granice“, “Nataša Kovačević na naslovnici Bi-bi-sija“…

Dok sam ustajao iz kreveta opet sam naleteo na one iste mrvice. Kada sam obuo čarapu, opet sam zaboravio da veš mašina pušta vodu gde ne treba. Kao po kazni, redovno sam kasnio u poslednjoj milisekundi na trepćuće zeleno. Vozao sam bicikli u nedogled pored iste one Futoške pijace. I nisam uradio ništa od onog što sam juče.

Nisam bio nervozan. Nisam se svađao. Bilo me je sramota da to ponovo učinim. I najveća želja mi je da – takav budem i sledećeg dana. I onog posle.

Ne znam da li ću u tome uspeti, ali ne bih voleo da me nadahnuće kao posle gledanja “Foresta Gampa“, “Gladijatora“, “Život je lep“, onog motivacionog kratkog filma “Pepovi gladijatori“ i ovog povratka Nataše Kovačević, opet drži – najduže do sutra.

I ne znam ko su ove godine kandidati na onom “Laureusu“ za povratak godine, ali to nije ni bitno. Naša Nataša je i tu van konkurencije. Njen povratak je – povratak veka.

Nataša, hvala Ti. Nećemo ti više govoriti da si naša najveća pobednica, izlizano je i čula si i pročitala to bezbroj puta. Samo nastavi da uživaš u igri koju ponovo možeš da igraš zahvaljujući samoj sebi.

U potpisu – svi mi koji smo sebi ikada dozvolili da kažemo da nešto ne možemo.

0

0