HOTSPORT BLOG: Od prvog dana rođenja svog, od trena kada sam ugled’o dan… (ANKETA)

Sve je to počelo još tog dalekog 19. septembra 1983. godine. Iako se tačno toga ne sećam, krštenica jasno kaže da sam tog datuma došao na svet…

Mama priča kako je vreme bilo pasje, mučila se na porođaju, valjda sam i tada bio tvrdoglav, pa ništa kod mene u životu nije moglo da ide glatko. Kao posledica činjenice da sam na svet dolazio nekih cirka deset sati, ostao mi je “nistagmus horizontalis“, retka očna bolest slabljenja očnih nerava…

Istog tog dana, kada su goleme majčinske muke žene koja me je donela na svet konačno bile okončane, moj ujak nije časio časa: otišao je do prostorija FK Partizan u kojem me je pod izvesnim registarskim brojem i zaveo kao punopravnog člana. Sve je lepo pisalo u članskoj karti: Matija Ninković, člak FK Partizan od 19. septembra 1983. godine.

Baš kao što kaže pesma: „Od prvog dana rođenja svog, od trena kada sam ugled’o dan“. Istina, nije se kod mene rodila nikakva misao da „živim za Partizan“. To se dogodilo mnogo, mnogo kasnje.

A vreme je učinilo da iza sebe za ovih nepunih 32 godine na sve četiri tribine i u obe lože Partizanovog (a opet državnog) stadiona imam utakmica, bezmalo, kao kapiten Saša Ilić. I sa ovim iskustvom bio sam uveren da sam video skoro sve. Ne samo što se fudbala i Partizana tiče…

I onda se dogodila Steaua.

Bio sam ja, baš kao što napisah, i pre toga na utakmicama Partizana. Uživo svedočio „šamaranju Šamroka„. Bio na tribinama kada je ceo „JNA“ od 75. pa do 120. minuta mahao rukama kroz vazduh i pevao pesmu Šajle „Na, na, na, napred Partizan“ protiv silne Artmedije. Gledao i penale potonje. Plakao posle promašaja Boje.

Gledao potom kako nas tuče jaki, slavni Apoel, kako nam jedan veliki Dejan Stanković, tada tek pridošla perjanica Lacija, daje gol u Beogradu pa onda onako klinački i nezrelo obilazi počasni krug rukom pokazujući kako ne čuje nas, Grobare.

Gledao sam kako Taribo Vest u džep stavlja Alana Širera. I kako je Vuk Rašović, koju godinu pre toga, iz penala daje gol Njukaslu za minimalac od 1:0. I mislio sam da sam video sve…

A sve što sam tokom tih godina video može samo da se složi sa onom krilaticom Duška Radovića da „nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan„.

Okej, priznajem: nisam baš sve to „najbolje video“. Nistagmus mi je omogućio da mi se pogled završava negde kod bližeg kaznenog prostora ukoliko sam na južnoj/severnoj tribini, ili ako sam sa bočnih delova stadiona na onom delu terena koji je tik uz ivicu strane na kojoj sam…

Ali, verujte, pregledao sam posle. Gledao reprize posle svakog meča. Klipove na Jutjubu. Ako klip ‘Ajmo Milivoje“ ima, na svim kanalima, zbirno oko milion pregleda, sudelovao sam lično u proizvodnji njih desetak hiljada.

Gledao sam i kako prolazimo Njukasl na penale. I kako izbacujemo Anderleht na penale. I kako nas Dinamo, tadašnja Kroacija, „masakrira“ u Zagrebu (istina, preko TV-a). Kako se „svetimo“ Rijeci odmah sledeće sezone, pa nas izbacuju posle Zrinjskog…

 I za sve ove godine, baš eto sinoć o tome pričam sa mlađim bratom i nekim random navijačem kojeg smo sreli vraćajući se iz Humske, nikada nisam video da Partizan kod kuće uspeva da preokrene rezultat u evropskim mečevima. Apsolutno nikada.

Nikada nisam doživeo da dolazimo na stadion, da određena ekipa protiv crno-belih povede, baš kao što je to sinoć učinila Steaua okrenuvši na 2:1, a da potom svi slavljenički idemo kućama.

Kada navijaš za Partizan, ali i za svaki drugi srpski klub, kada si dete nekoliko novopečenih, posleratnih republika, uspesi u evropskim okvirima postoje ti u sećanjima samo zbog informacija koje si tokom života dobijao od starijih članova porodice, roditelja (pre svega oca) ili njihovih prijatelja  koji o periodu bivše Juge pričaju uvek nostalgično i uvek počinjući sa onim „eh, kako je to nekad bilo“…

Tako saznaš da je nekada „tvoj“ Partizan igrao i u finalu Kupa šampiona 1966. godine… No, to su već neke druge teme…

Nema šanse da ću se sad praviti nešto preterano pametan i da ću tražiti „razloge za ovakav poduhvat i istorijski uspeh“. Možda se sve samo poklopilo. Možda je Andrija Živković stvarno „srpski Mesi“ kako ga i sam nazivam tražeći sinonime i pišući, nadam se, neutralne i objektivne tekstove (ako je suditi po Vašim komentarima u kojima često ističete kako sam navijač Crvene zvezde – na tragu sam nepostojeće objektivnosti).

Možda je to i iz milion i jednog drugog razloga. Možda smo stvarno „toliko dobri“. Ali, činjenica je jasna da je Partizan oba puta kada je igrao Ligu šampiona prolaz dalje izvojevao na gostovanjima.

I ma koliko svi u klubu pričali kako je „lakše pred svojim navijačima“, nisam baš siguran u to. Mi, navijači, uvek želimo uspeh.

I mi smo ti koji, kada ne ide, spustimo glave. Igrači i dalje trče za loptom. Kada smo sinoć primili drugi, čuo sam psovke oko sebe. Verovatno i sopstvene. Jer svi smo mi pomalo treneri. I znamo bolje i od Milinkovića i od Nikolića, Stanojevića, Vermezovića, Ješića, Tumbe i svih drugih: „kako treba“, „ko gde treba da stoji“, i da „Brašanac mora ofanzivnije“.

Svi znamo sve. Ali, eto do sinoć, niko od nas nije mogao da zna kako je to kada se napravi preokret u našoj Humskoj. Pa čak ni Saša Ilić, čovek uz koga sam odrastao, srpski Toti koji prkosi vremenu i koji ovu moju generaciju tera da se i dalje osećamo makar malo mladima i ponosnima.

I „tera“ nas da apsolutno verujemo u reči Duška Radovića. Jer nije uvek lako, ali stvarno je uvek lepo navijati za Partizan…

 Loading ...

0

0