Neko to od gore vidi sve…

„Pazi, Voša gazi!“, „Senzacija u Torinu!“, „Novosadska magija opčinila Italiju“, „Vojvodina nokautirala Sampdoriju“, „Strašna Vojvodina ponizila Sampdoriju“, „Za istoriju – Vojvodina razbila Sampdoriju!“, „Ćiribu, ćiriba, igra Voša k’o Barsa, Sampdorija ponižena u sred Torina“…

Novi Sad. Srbija. Još jedan običan jul. Leto, Štrand, kratke suknjice i hladna đus-votka u Laze Telečkog, „Exit“, i naravno, ono što gradu sa leve obale Dunava u najlepšem i najbezbrižnijem mesecu u godini daje posebnu draž – Vošine utakmice u Evropi. Za onih nekoliko stotina „neoterivih“ sa „Karađorđa“, to je prilika da na starom mestu ponovo vide dobro poznate face, za male pare obiđu još uvek neotkrivene evropske varoši, a sve uz, makar i prećutni, san da se pri žrebu grupa za Ligu Evrope ove godine za jednu kuglicu može zgužvati i papirić na kojem će pisati – „Vojvodina, Novi Sad“.

Posle komšijskog MTK-a iz Pešte i beskrajno simpatičnog Spartaksa iz Letonije, želja velikog Vujadina Boškova bila je da se međusobno susretnu dve njegove najveće fudbalske ljubavi, s tim da je Vojvodina, razume se, za njega ipak bila mnogo više od običnog fudbalskog kluba, kao što je i on za nju uvek bio mnogo više od jednog bivšeg igrača, trenera i rukovodioca. 

Samo ime Sampdorija, pored navijačkih razloga, kod većine „slaninara“ izazvala je radost i zbog toga što su znali da će, posle 2007. godine kada su Kun Aguero, Dijego Forlan, Rejes, Abijati, Raul i Luis Garsija i ostali uskratili Vošu za zaslužen remi protiv Atletika, na istom mestu ponovo imati priliku da, protiv svoje „stare dame“, gledaju jedan tim za koji nijednom ljubitelju fudbala nije potrebno objašnjenje šta je i odakle je.

Doduše, mogla je Voša da dobije i nekog lakšeg protivnika, tipa Zorje iz Ukrajine, ili Elfsborga iz Švedske. Sigurno je da bi Zagina ekipa tako imala veće šanse za prolaz nego protiv Sampdorije. Međutim, ko još živi za utakmice protiv Zorje ili Elfsborga???

Odmah po okončanju žreba, počele su „analize“ i polemike o šansama da se napravi nemoguće. Činjenica da Vojvodina već neko vreme ne može da proda igrača za sumu koja se piše sa sedam cifara, dok je Dorija ovog leta za samo jednog dala više od 10 miliona, možda je dala realnu sliku o trenutnoj finansijskoj snazi dva kluba, ali nikako nije uspela da uguši onu ludu nadu „neoterivih“ da se čudo može dogoditi, niti je, što je još važnije, učinilo da igrači Vojvodine pogledaju te milionere nasuprot sebe i pred njima počnu da drhte. Naprotiv.

Vojvodini je, s druge strane,na terenu bilo dovoljno manje od sat vremena. Ne da osigura pobedu, obezbedi zalihu pred revanš i time verovatno osigura prolaz. Ne. Sat vremena bilo je dovoljno Žakuli, Đuriću, Ivaniću, Ožegoviću i ostalima da Murijelu, Sorijanu i ostalim zvezdama iz Italije slome duh i pomire ih sa porazom. Da im oduzmu samopouzdanje, učine ih inferiornim, nateraju da žele da se utakmica što pre završi…

Te večeri, sutradan, danas, Vojvodina je vest dana u Srbiji, i to ne samo sportska. Vojvodina je tema razgovora kod svih zavisnika od ove čudesne igre u našoj zemlji, o Vojvodini se danas sa poštovanjem i divljenjem govori i piše u Italiji.

Vojvodina je, čak i onima kojima su neke druge klupske boje na srcu, te večeri naterala suze radosnice na oči. Vojvodina je probirljive i nadmene Italijane naterala da joj aplaudiraju. Vojvodina je, još dok je utakmica trajala, naterala mnoge da već počnu da se raspituju o ulaznicama za revanš. Zbog Vojvodine, ljudi iz Niša, Kragujevca, Novog Pazara i ostalih gradova bili su ljuti na RTS jer nije prenosio utakmicu. Zbog Vojvodine, ljudi su te večeri osetili ponos. Ušla im je u srca, i pokazala se kao primer.

No, nije ovo nikakva priča o Davidu i Golijatu, premda Stanisavljević, Ožegović, Puškarić i Ivanić itekako imaju praćku. Ne, ovde je reč o nečemu drugom. Oni momci, koji su te čuvene julske večeri nosili dres podeljen na belu i crvenu boju, uspeli su narod, koji je toliko sklon podelama, da ujedine u pohvalama, čestitkama, i iskrenim željama da, nakon još jedne dobre partije protiv Dorije, ove godine konačno načine i taj korak dalje.

I zato, crveno-beli, samo napred i verujte u sebe. Čika Vujke vas gleda, i ponosan je na vas. I Srbija je.

Piše: Miloš Subotin, urednik bivšeg portala Kapiten.rs i dopisnik HotSporta iz Londona

0

0