POVRATAK U REALNOST: Kratko smo se radovali uspehu ‘orlića’, srpski fudbal ponovo je u blatu

Ni mesec dana nije prošlo od jednog od najvećih uspeha koji je zabeležio srpski fudbal tačnije reprezentacija do 20 godina, koja je trijumfovala na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu, a mi koji smo se prevarili i ponadali da bi moglo da to mogao da bude signal za polazak sa mrtve tačke već smo vraćeni u surovu realnost.

Slučajno ili namerno tek fokus je prebačen na utakmicu prvog kola Superlige Srbije odigrane između OFK Beograda i Crvene zvezde i to od strane gotovo svih glavnih aktera na fudbalskoj mapi Srbije.

U ovom osvrtu se neću baviti time da li su ta ili neke druge utakmice iz ranijih sezona nameštene ili ne jer nemam dokaze ni za jednu ni za drugu tvrdnju, a na kraju krajeva svake godine od fudbalske vrhuške dobijemo izveštaj „da je ovo prvenstvo REGULARNIJE od prethodnog“.

Samo bih da podsetim koliko brzo smo zaboravili uspeh „orlića“, a još brže na sramotnu eliminaciju Crvene zvezde u prvom kolu kvalifikacija za drugo po rangu evropskog takmičenja ili „minimalac“ srpskog šampiona Partizana protiv neugodnog šampiona „prejake“ lige Gruzije. Daleko od toga da cnrno-beli mogu da likuju, naprotiv i njihovi navijači drhte i uz veliku dozu straha očekuju sutrašnji revanš protiv Dila Gorija.

Ni u samom Partizanu se ne nadaju previše plasmanu u Ligu šampiona već je kao realan cilj postavljen plasman u Ligu Evrope do koje će takođe vrlo teško stići pošto bi ih u slučaju da eliminišu Gruzijce dočekala Steaua u narednoj rundi koja je gotovo nepremostiva prepreka.

I kada nabrojimo sve ovo postavlja se pitanje za koga i zbog čega se uopšte igra ovakva Superliga Srbije u kojoj ćemo ponovo gledati nadgornjavanje crveno i crno-belih, ali ne igrača na terenu već uprava i ljudi koji su se ničim izazvani i bez ikakve odgovornosti tu našli.

Riba naravno smrdi od glave u ovom slučaju od Fudbalskog saveza Srbije čiji se čelni ljudi bave klubaštvom umesto da rade svoj posao i da objasne zbog čega A tim neće igrati na predstojećem Evropskom prvenstu na kojem će po prvi put nastupiti čak 24 selekcije odnosno pola Evrope ili kako se desilo da uđu u minus fazu u aktuelnim kvalifikacijama.

Simptomatično je i to da se više uopšte i ne govori o privatizaciji naša dva najveća kluba i da državni organi i dalje tolerišu gubitke koje prave, jedni manje, drugi više, a neretko se dešava da se na štetu poreskih obveznika krpe rupe na jednoj ili drugoj strani Topčiderskog brda.

Sve dok se ne bude znalo šta je čije i sa koliko novca (zarađenog) se raspolaže viđaćemo scene koje smo gledali u prethodnih nekoliko dana kada su raznorazni fudbalski „radnici“ svojim prepucavanjem potpuno zauzeli medijski prostor čak i u onom delu koji nije isključivo određen za sportska dešavanja i tako u drugi plan gurnuli ostala dešavanja (zlatnu medalju mladih košarkaša na EP, srebrnu odbojkaša u Svetskoj ligi, četvrtfinale Dejvis kupa…).

Pročitah negde odlično zapažanje da se fudbal u Srbiji praktično igra samo za Crvenu zvezdu i Partizan, pa ako je tako neka timovi ta dva kluba svakog vikenda igraju jedan protiv drugog i na kraju ko ostane živ neka osvoji tu titulu koja ionako ne služi ničemu, a neka ostale klubove ostave na miru kako bi se sportski nadmetali. Koliko god bio komercijalizovan fudbal je ipak i dalje sport u koji su nam veru vratili momci koji su se popeli svetski tron i kojima će posle svega najpametnije biti da beže glavom bez obzira iz ovog gliba.

0

0