MILIVOJE ĆIRKOVIĆ ZA HOTSPORT: Kad sam čuo da Divcu zvoni telefon ‘Ajmo, Milivoje’, postao sam svestan koliki je to hit! (FOTO)

Omladinska fudbalska repreznetacija Srbije piše istoriju na Svetskom prvenstvu u Novom Zelandu. Paunovićevi momci su u finalu, igraće sa Brazilom, a srpska javnost nada se osvajanju „male boginje“.Nema sumnje, upravo su ‘Orlići‘ centralna tema fudbalske javnosti u prethodnom periodu. A kako je biti u žiži, dobro zna i Milivoje Ćirković, bivši repreznetativac Srbije i Crne Gore, ikona Partizana danas u ulozi pomoćnog selektora kadetske reprezentacije Srbije.

Nekada gospodin na terenu, danas gospodin van njega, rado je pristao da se sa ekipom HotSporta sretne u Beogradu i porazgovara, ne samo na temu uspeha omladinaca, već i šire fudbalske slike, ali i osvrne se na karijeru i otkrije planove za budućnost.

 Da krenemo od reprezentacije, s obzirom na okolnosti mislim da je to prava tema za razgovor. Prošli put kada smo pričali, rekao si nam da smo postigli istorijski uspeh. Sada smo do stepenik pre kraja. Kakvi su utisci o meču sa Malijem?

– Poslednji meč je možda taktički najbolje odigran. Veliki je bio ulog, a toga su bili svesni i igrači i stručni štab. I opet nam se ponavlja možda i jedina mana koju ova reprezentacija ima, a to je boljka koju vučemo još od prvog meča sa Urugvajem, a to je ta realizacija. Propustili smo dosta tih stopostotnih šansi. Opet, velika je prednost ove selekcije što postiže golove iz situacija koje nisu izgledne. Kao što sam ranije već rekao, prekidi su nam dovedeni do savršenstva, Živković to radi fantastično, i svi u sturčnom štabu to znaju i koriste. Momci su pokazali da dišu kao jedan i pet od šest golova smo dali iz tog segmenta igre. Takođe, Paunović je veliki prijatelj sa Antićem, sigurno da je dobio neki savet od njega, a svi znamo da je Antić osvojio duplu krunu u Primeri.

Zna tajne uspeha „Orlića“: Ćirković je danas trener mlađih kategorija u reprezentaciji Srbije

 Utisak je da napadač „Orlića“ i Partizana, Ivan Šaponjić, kuburi sa realizacijom pošto je promašio dve „zicer prilike“ u četvrtfinalu i polufinalu Mundijalita, kada je sa metar za metar šutirao pored gola. Da li to može da mu poljulja samopouzdanje?

– Generalno o Šaponjiću još nisam formirao mišljenje na osnovu onog što sam video i u Partizanu i u reprezetnaciji. Ono što moramo da uzmemo u obzir kada pričamo o njemu jesu njegove godine (17). On je jedan od najmlađih igrača na turniru. Takođe, on igra na poziciji napadača, a kod njega se ne gleda samo neka vrsta greške kao kod defanzivaca. Šaponjić je dao dva odlučujuća gola i to je ono što se pamti. Ne treba da budemo kritični prema njemu i zbog godina i zbog dva odlučujuća gola. Postoje špicevi koji ne daju golove po nekoliko meseci, pa u važnoj utakmici zasijaju i daju gol. Ako ovako nastavi pred njim je svetla budućnost.

 Seniorski tim je nezaobiliazna tema. Šta se dešava sa momcima koji beleže fantastične rezultate u mlađim kategorijama a posle praktično nestanu na seniorskoj sceni, pa gubimo mečeve i protiv mnogo lošijih selekcija nego što su Danci?

– To je tema o kojoj često diskutujem i polemišem sa svojim prijateljima. Oni misle da sam ja mnogo upućeniji u fudbalska dešavanja od njih, svi me pitaju šta se dešava s momcima kada dođu u prve timove ili kada dođu do para? Svi ti momci odrastaju u porodicama koji odrastaju u nekim siromašnijim sredinama, uostalom, javnost dobro zna kako se živi u Srbiji. Možda je to nedostatak tih nekih materijalnih sredstava… Ni meni nije objašnjivo sve to što se događa, da li oni možda gube interesovanje prema dresu s nacionalnim grbom kada reše egizstencijalno pitanje… Međutim, generalno gledano sa svih apsekata ekipu kakvu imamo, pa ti momci ne zaostaju za najvećim selekcijama na svetu. Možda nam nedostaje i čelnična ruka na čelu tima, pa zbog toga gubimo lako utakmice. Igrači često prave greške koje inače u klubovima ne prave, možda tamo imaju veću odgovornost?

Srbima ostalo da metodom gledanja u dlan pronalaze koren posrtaja seniorskog tima, Ćirković se oprobao

 Igrao si i sam u nacionalnom timu. Kakav je odnos igrača kada igraju za A tim tada bio? Smatra se da je reprezentacija vrhunac karijere i da se sportom i bavi da bi se zaradio poziv za državni tim?

– Imao sam situaciju i priliku da debitujem sa najvećim imenima našeg fudbala. Jedna postoji kojoj učim mlade igrače sa kojima radim. A to je da imaju privilegiju što igraju za nacionalni tim. To su momci koji igraju za Crvenu zvezdu, Partizan, OFK Beograd i ostale klubove. I stalno im govorim da još nisu došli ni do prvih timova svojih klubova, a ne klubova poput Barse ili Reala. Trudim im se da im objasnim da jednog dana kada dođu do prvih timova svojih klubova bude glavni cilj da igraju za reprezentaciju. Ali ne da dobiju jedan ili dva poziva. Nego da budu konstatni i da stalno budu tu.  Opet, ja sam debitovao u Rumuniji. Tada su za naš tim igrali Mijatović, Mihajlović, Kralj, Jokanović... Ja sam tada osećao određeno strahopoštovanje od tih ljudi koji su več bili izgradili određenu karijeru. A s druge strane sam imao veliku obavezu i čast da izgradim kontinuitet u reprezentaciji i da stalno dajem maksimum, bez obzira da li je reč o treningu ili samo meču. Sada, da me momci ne shvate pogrešno, deluje mi kao da oni ne daju svoj maksimum.

 Tako nešto, koliko se da primetiti, oseća i kompletna srpska javnost. Koliko učestale promene selektora utiču na moral reprezentativaca, selektore, čini se, menjamo kao čarape?

– Jeste, i čini mi se da sa te strane Savez mora imati malo čvršći stav. Evo imamo jedan primer gde reprezentacija Rusije ne beleži rezultate već unazad na nekoliko šampionata, a i dalje drže Kapela na klupi. Verovatno mi moramo da dođemo do te faze, pod navodnicima, da „istrpimo selektora“. A to ne može da bude za jedan, dva dana. Za to je potrebno vreme.

 Oterali smo Mihajlovića, a on je sada na klupi Milana. On je praktično promenio kompletan tim i nije bilo očekivati da će upisati instant rezultat. Ipak, javnost je bila protiv njega, da li je možda trebalo da ga zadržimo? Nekada se mora doći do tačke kada je vreme za smenu generacija…

– Mislim da je to trebalo da se desi, da se smeni generacija. On je postavio temelj neke nove reprezentacije koja je sada postala prepoznatljiva po svojoj igri. Posle njega ostali su isti igrači, a došao je drugi selektor koji nije poznavao tako dobro naš mentalitet. On je došao iz jedne države u kojoj su igrači maksimalno posvećeni dresu reprezentacije, a Advokat po mom mišljenju nije bio dovoljno upućen u dešavanja u našem timu na pravi način. S druge strane, naša javnost je očekivala da će rezultati doći jer je došlo veliko ime na čelo Srbije. A u fudbalu se rezultati ne prave preko noći. Sve je to proces, ponekad je potrebno i duže od godinu dana. Ima izreka koja kaže da stvaranje ekpe nije trka na sto metara, već maraton od 40 kilometara.

 Kada je reč o rezultatima ne možemo da se prisetimo istorijskog uspeha Partizana iz 2004. godine kada ste ušli u Ligu šampiona u sistemu kvalifikacija koji je bio znatno teži od onog koji je danas na snazi?

– Eto, baš to sam i govorio. Svaki trener mora da uđe u glavu svakog igrača. Eto, kada se ljudi prisete Partizana iz Lige šampiona odmah se svi sete Mateusa. Međutim, niko ne spominje da je to bio tim koji su stvarali Zečević, Bjeković i Tumbaković već pet sezona koliko smo mi pre meča s Njukaslom bili na okupu. U redu, doneo nam je Mateus ono što nam je trebalo. I doneo nam je to što nismo imali,  nemačku agresivnost, borbenost, i neke novine, ali trebalo bi pripisati zasluge onima koji su naš tim i gradili.

Dinamika u razgovoru uzela žara: Ćirković ruke držao u vazduhu, samo je centrirao po zemlji

 [stextbox id=“hotsport_text_box“]

Istina o urbanoj legendi sa Mateusom i motivacioni govor Tariba Vesta

 Da li je istinita ona urbana priča po kojoj je Loter Mateus, pred meč sa Njukaslom, održao govor u kojem vam je poručio da se ne borite samo za Partizan, već i za čitavu Srbiju?

– Istina je, to je stvarno bilo tako. Ali, danas ne smatram da je to presudilo. Tada sam bio vinovnik jednog od najboljih motivacionih govora koje sam doživeo u karijeri, a koji nam je održao Taribo Vest. On nas je okupio pre meča sa Njukaslom i rekao nam je kako je svojevremeno sa Okserom igrao protiv njih. I kako zna da su svi Englezi…. znate već šta je rekao. Kazao je da nemaju srca i da ćemo ih proći.

Kakav je bio osećaj kada je došao tadašnji superstar poput Tariba Vesta?

– Samo nejgovo prisustvo na terenu mnogo je značilo ekipi koja je znala da je na terenu u svakom trenutku igrač koji je prošao toliko toga kao on. I to je zaista bilo tako. U svakom klubu što više ima tih nekih „zvezda“, taj tim se oseća komotnije. Pored njegovog fudbalskog znanja i iskustva, njegove priče su nam davale mnogo samopouzdanja. Pa on je imao preko 50 utakmica za Nigeriju, a sama činjenica da je „spakovao“ verovatno najboljeg napadača tog vremena, Alana Širera, dovoljno govori o njemu kao igraču.

[/stextbox]

Doneo sigurnost u crlno beli tim: legendarni Taribo Vest

 Sada se dešava slična situacija u Partizanu. Ekipu je pojačalo jedno veliko ime svetskog fudbala, Valeri Božinov, igrač koji je tokom karijere igrao za klubove kao što su Mančester siti, Juventus ili Fiorentina. Da li Partizan može ponovo u Ligu šampiona?

– Prevashodno ne znam da li će on uspeti da doprinese toliko za tako kratko vreme. Uspeh ne može da napravi jedan čovek. Najveće pojačanje za Partizan će biti ukoliko uspe da ostavi ekipu na okupu. To su igrači poput Brašanca ili Živkovića, momci koji zaslužuju da igraju za A tim. Samo tako može da se napravi uspeh i da se uđe u Ligu šampiona. Naravno, uz konkretna pojačanja poput Trujića, ili Marko Jevotvić iz Novog Pazara. Ali, to je zalog za budućnost. Problem je što u Partizanu  treba vremena i novca. A u Partizanu nema ni jednog ni drugog. Ipak, uz Sašu Ilića i eventualno zadržan tim na okupu, crno-beli mogu do elite.

 Sada si spomenuo Sašu Ilića sa kojim si proveo gotovo kompletnu igračku karijeru. Koliko je Sale veliko blago za Partizan?

– Generalno gledano i danas se trudim i da pokušam mlade igrače sa kojima radim da napravim pre svega u velike ljude. A posle i u velike igrače. A Saša Ilić je veliki čovek. A zatim i igrač. On je jedan od retkih ljudi koje sam upoznao u životu sa kojim nikada nisam imao ni sekund nesporazuma. A o njegovoj igri je izlišno govoriti. Rekordi govore bolje. Samo njegovo prisustvo na terenu ima neprocenjiv značaj za klub. Toliko igrača smo napravili u poslednjih desetak godina, ali je Saša Ilić samo jedan. On je umeo da podigne ekipu jednim svojim potezom, golom ili asistencijom, da uradi pravu stvar u pravom trenutku. Kada on bude okačio kopačke o klin, smatram da će Partizan imati velikih problema da nadoknadi gubitak. On će verovatno ostati uz ekipu, ali to nije to kao kada ima uticaj na terenu. Uostlaom, ne sećam se igrača Partizana kome su aplaudirali navijači Crvene zvezde. A Saša je to doživeo. I to dovoljno govori o njemu.

Raspoloženi Ćirković uvek spreman za odogovor na svako pitanje

 Kao i Saša Ilić i ti si gotovo kompletnu igračku karijeru proveo u Partizanu za kojeg si igrao od 1999. do 2010. godine. Nakon odlaska Ilića, teško je zamisliti da neki igrač provede u crno-belom klubu toliko vremena kao vas dvojica jer su domaći klubovi prinuđeni da prodaju najbolje igrače. Koje je rešenje za naše klubove, privatizacija?

 – Privatizacija može da bude rešenje. Ali, opet, ko će da kupuje klubove poput Zvezde i Partizana koji imaju milionske gubitke? Određenom kapitalisti ekonomski je isplatljivije da kupi klub poput Čukaričkog, koji ne duguju nikome i krene da pravi tim od nule. Uostalom, zbog toga i Čuka beleži ove fenomenalne rezultate, bio je kandidat za titulu, uzeo je i Kup pobedivši Partizan što su rezultati za poštovanje. A pre samo dve godine bio u drugoj ligi. Ranije je bila druga priča. U doba stare Jugoslavije igrači su mogli van zemlje tek sa 28 godina. Zbog toga su se i stvarale klupske legende i zbog toga je fudbal bio na višem nivou ne samo u Srbji, nego u bivšoj Jugoslaviji. Tada su klubovi imali ozbiljne firme koji su tada stajali iza njih. A danas fudbaleri primaju više novca nego tada. Upravo zbog toga mi posle devedesetih godina imamo samo jednu legenu, a to je Saša Ilić. Sada, eto, imamo Živkovića koji ima 18 godina i već 66 nastupa za klub. I verovatno će da ode. Jedino je dobar trend što se klub uspeva da vraća igrače koji su napravili velike karijere u insotranstvu, pa svojim iskustvom mogu da pomognu klubu. Ljudi ovde moraju da budu svesni da se uspeh ne pravi preko noći. I da neko uloži novac, neće se sve odmah vratiti. Pa ni Roman Abramovič nije sa Čelsijem postizao odmah rezultate.

 Kada si postao svestan težine čuvenog komentara „Ajmo Milivoje“ i koliko ti je on obeležio karijeru?

 – Ja u tom trenutku kada sam izvodio taj penal, naravno, nisam imao pojma šta će se dogoditi, a ni šta Predrag Strajnić priča. Nisam imao pojma ni koliko će taj komentar dalje da odredi moj život. Ali,  sećam se jednom sam došao na stadion Partizana i bio sam na tribinama. Video sam Vladu Divca, i čuo kako mu zvoni telefon „Ajmo Milivoje“. Tada sam tek postao svestan koliko je to popularno. Ima još nešto vezano za taj komentar. Mene pre tog komentara niko nikada nije zvao Milivoje. Za prijatelje sam bio Ćira, a pošto sam iz Bosne, u srednjoj školi su me uglavnom zvali Boske. U kući su me svi zvali Bata. Posle toga navijači su počeli da mi kliču Milivoje i tako me od tada svi oslovljavaju imenom. Ima nešto posebno u tome kada ti navijači skandiraju, naravno da se osećaš ponosnim u tim trenucima, naravno da ti je lepo i tek tada si svestan da si ostavio trag.

[stextbox id=“hotsport_text_box“]

Često s tatom na tribinama stadiona u Humskoj: Milivoje i njegova ćerka 

 Budući da si uplovio u trenerske vode, a sada polažeš za Pro Licencu posle koje ćeš moći da vodiš samostalno klubove i reprezentacije, da li bi prihvatio poziv Crvene zvezde da postaneš njihov trener?

– Ljudi, pa ja sam od 16. godine u Partizanu… Svi u mojoj kući navijaju za Partizan. Ja sam dete Partizana. Moja ćerka koja je ovde sada sa mnom navija za Partizan. I moj sin. Moje srce je crno-belo. Ne postoji novac za koji bih prihvatio poziv Crvene zvezde, ne zbog toga što ja ne poštujem taj klub, nego zato što tako nisam vaspitan.

[/stextbox]

 I, za kraj, šta ćemo uraditi u finalu Mundijalita protiv Brazila?

– Zgazićemo ih, naravno – poručio je Ćirković odlazeći sa intervjua držeći za ruku svoju ćerkicu…

0

0