I ZVANIČNO SMO DOTAKLI DNO: Opelo srpskom fudbalu

Kao što je dobro poznato, navijači FK Novi Pazar pre nekoliko dana dospeli su u žižu javnosti zbog činjenice da su na svog fudbalera, Žarka Udovičića, potezali vatreno oružje. 

Nesrećni momak je, kao je posle sam potvrdio, glavom bez obzira pobegao iz Novog Pazara. Predsednik Sindikata fudbalera „Nezavisnost“ kazao je da je igrač zatražio momentalni raskid ugovora sa klubom i njegove želje, izvesno je, biće uzlišene.

Uostalom, ko normalan može da zameri čoveku što je glavom bez obzira bežao sa mesta u kojem mu je glava u torbi? Možda „afera pištolj“ i ne bi bila toliko strašna da je reč o nekom izolovanom slučaju, o kapi kiše u okeanu, o zrnu peska u pustinji, cvetiću usred livade. Međutim, ovaj slučaj je sve samo ne izolovan spelet okolnosti, događaj koji ne potvrđuje pravilo. Ovaj slučaj je rol-model delovanja u republici Srbiji, zemlji u kojoj igrači nisu plaćeni da igraju fudbal, u zemlji u kojoj su huligani plaćeni da dolaze na stadion, a prosečan navijač nema novca sebi da priušti kartu. 

Ovaj slučaj je odraz nemoći jedna države da se uhvati u koštac sa rešavanjem osnovnog problema svih nas: problemom opstanka. Pa ma koliko premijer Aleksandar Vučić tvrdio suprotno i povišenim tonom javno čitao ministrima bukvice „da budu malo tiši“. Gotovo neverovatno je da se patent ponašanja huligana u Srbiji ponavlja već dve decenije i da se niko iz FSS, ali ni iz nadležnog resora Vlade Srbije, još uvek nije ozbiljno nije pozabavio ovim problemom.

Međutim, u državi u kojoj se na post-izbornom slavlju ozloglašeni predstavnik „navijača Partizana“ (i bivši simpatizer Zvezde) pojavljuje sa bakljom u ruci, možda je i nelogično očekivati nešto drugo? Uostalom, transfer-drame sumnjivog karaktera, odlasci mladih igrača putem raznoraznih menadžerskih agencija, preprodaja već prodatih fudbalera i ostale vrste taloga i mulja – odavno su standard ponašanja „krupnih zverki“ u javnom životu ratom osakaćene zemlje čija se teritorija intenzivno smanjuje u poslednjih dve decenije. 

Da li je za sve navedeno krivo vreme? Ili je sve navedeno posledica plejade pogrešnih odluka ljudi sa rukovodećih mesta? Pitanje je na koje možete sami da izneste odgovor. I vrapci ga već znaju. Dokle god su stvari takve kakve jesu, zakon o sportu i privatizacija srpskih klubova koji polako ali sigurno sve dublje tonu u živo blato, ostaće samo misaona imenica. I to ona koja se samo koristi za kolekciju političkih poena, a ne ona o kojoj se zaista raspravlja sa jednim iskrenim ciljem – da svima bude bolje.

Uostalom, rečenice „biće bolje“ sasvim dovoljno smo se naslušali u prethodne dve decenije. Možda je konačno došlo vreme da se – zasuku i rukavi. I da se konačno nešto uradi. Po svim pitanjima. Možda još nije prekasno. Možda i jeste. Možda, iako nije više čak ni onih „5 do 12 već je 12 i 5“ ipak ne treba mahati belom zastavicom… Jer sama predaja je poraz. Sve dok postoji borba, postoji i nada. Nada da će jednom i svima, u državi Srbiji biti bolje. Samo će tada i ovaj naš napaćeni fudbal moći da se skine sa aparata i veštačkog disanja.

Do tada samo gledajte: kako nas svet ismeva zbog Bogdanovovog ponašanja u Đenovi, kako gubimo od Azerbejdžana, kako (ne)odlazimo na velika takmičenja na kojima nas „pesniče“ sve „fudbalske velesile“ poput Burkine Faso, kako klubovi imaju dugove od „pitaj-boga-koliko-zaista“ miliona, kako uprave sa kriminalnim dosijeima pošteno rade svoj posao, menadžeri uzimaju procente, a talenti propadaju. Gledajte tiho i predajte se. Ili se borite. Jer kao što kaže kultni citat iz jednog filma: „Ja ne odlučujem da li ću poći u rat po tome kolika je sila koja mi preti, već koliku svetinju branim“… 

hotsport.rs

0

0