FILIP FILIPOVIĆ ZA HOTSPORT: Najbolji sam jer sam deo reprezentacije Srbije! (VIDEO) (FOTO)

Kontinuitet u radu i osvajanju medalja uz kvalitet svrstava ovog momka, koji je ponikao u Partizanu i odrstao na Banjici, u sam vrh svih izbora za najboljeg. Sa 22 godine u anketi magazina LEN proglašen je za najboljeg vaterpolistu Evrope, 2011. je bio najbolji vaterpolista sveta, najbolji igrač šampionata u Šangaju, godinu dana kasnije bio je član idealne postave na Olimpijskim igrama, 2014. najbolji strelac završnog turnira Svetske lige u Dubaiju i ponovo je izabran za najboljeg vaterpolistu na svetu. Jednostavno najbolji – Filip Filipović.

Prija priznanje za najboljeg na svetu, drugo za samo četiri godine?

– Imam dovoljno godina i iskustva da mogu da kažem da mi zaista prija, pogotovo sada ovo drugo proglašenje od strane FINA. Došlo je kao velika potvrda dugogodišnjeg rada i u reprezentaciji i u klubu, pravi je znak od ljudi koji prate i vrednuju taj sport da ono što radim, radim na pravi način. Da li je najbolje ili nije neću o tome da sudim, a oni već presudili na kraju ove godine – počinje priču za HotSport Filip Filipović.

Ne zaboravlja Filip one koji su zaslužni za ovo priznanje.

–  Izbio sam u prvi plan i izdvojio se u igri, ali ovo je timski sport i u stvari su me izdvojili reprezentacija i klub. Njima sam najviše zahvalan i ovog puta, kao i protekla dva. To je jedino ispravno, bez njih ništa ne bih mogao da postignem u karijeri. Drago mi je što sam odrastao uz njih i što delimo kapicu u reprezentaciji. Imam zaista veliku čast da igram sa ovim zlatnim momcima koji su i ovoga pokazali koliko vrede.

Srbija je ovog leta osvojila sve što se moglo osvojiti, a na impresivan način je slavila u budimpeštanskom finalu Evropskog prvenstva.

– Posle  loših igara u grupnoj fazi, a svi su već krenuli da repetiraju puške i čekaju da opale paljbu po nama, pokazali smo koliko vredimo onda kada ljudi možda malo manje veruju u vaterpoliste, iako zaista ne bi trebalo. U proteklih 15 godina smo im doneli najviše radosti, ne samo onima koji prate sport nego i celom narodu.

Rezultati su vrhunski (tri seniorska zlata, juniorsko EP, četvrto mesto na SP za omladince, ali bez izgubljenog meča). Njih ne prate ostale stvari, a Filip je poznat kao neko ko otvoreno priča o svemu.

– Stanje u savezu je katastrofalno. Novo rukovodstvo nažalost ni najosnovnije uslove, pa čak ni preduslove, nije bezbedilo za sam rad A seniorske reprezentacije. Ceo pristup je dosta neprofesionalan, imali smo dosta poteškoća i ove godine u samom funkcionisanju. Ekipa nije u svakom trenutku bila maksimalno posvećena onome što bi trebalo da se dešava u vodi. Morali smo u jednom trenutku da osvrnemo i na neka dešavanja van bazena, što je naravno porazno za one koje koji su u Savezu i oko njega.

Boljitka u savezu nema. Naprotiv.

– Odlaskom pojedinih ljudi iz saveza lakše nam je da kažemo da su ostali veliki dugovi, a ne da je reprezentacija Srbije osvojila praktično sve u poslednjih deset godina, ne da pokušamo da mi donesemo neki dinar i da kažemo da smo uspeli da smanjimo dug. Linija manjeg optora, neka malodušnost verovatno je svojstvena nama i našem narodu. Uvek okrivimo onog pored sebe, a ne probamo da mi  uradimo sve što je do nas da bismo popravili situaciju.

Nešto je ipak moglo da se uradi.

– Seniorska vaterpolo reprezentacija je osvojila bukvalno sve što je moglo da se osvoji ove godine, a koliko ja znam došla su dva, tri sponzora. VSS nije na najbolji način iskoristio momenat osvajanja medalja i trenutno smo u još većim dugovima nego što je bilo kada su došli. Igarčima se duguje sve više i više, a naš odnos ostaje isti. Dokle će biti tako? Sve ima svoje granice, pa i to. Pokazali smo ne znam po koji put da igramo samo za svoju zemlju i iz nekih ličnih i grupnih ciljeva.

Vaterpolisti rade sve što je do njih, pa i ono što ne moraju.

– Odrekli smo se premija prošle godine od saveza, ove godine smo se takođe odrekli premija od saveza. Ne znam šta ova ekipa može da uradi još više da bi olakšala posao ljudima koji vode savez i ovaj naš sport? Očigledno da im to nije dovoljno…

Uvek se dođe do one priče da su naši delfini osvojili sve – osim olimpijskog zlata.

– Olimpijsko zlato mi je želja, ali namerno ga ne spominjem. To jeste nešto što nedostaje, ali javnost treba da zna da je to titula na koju  čekamo strpljivo, za koju nije potrebno samo da se sredi finansijska situacija. Stabilno i normalno funkcionisanje saveza je samo jedan od preduslova, a ne činioca osvajanja olimpijske medalje. Treba još mnogo stvari da se promeni u samoj organizaciji da bi se došlo do situacije da kažemo da smo spremni i da idemo na osvajanje zlata.

Filip ima dve bronze, iz Pekinga i Londona.

– Dva puta smo onako dečački poleteli, krenuli smo na zlato na OI, a vratili smo se sa dva šamara. To ne ide tako kako mi mislimo, nije sve ono što se dešava u vodi, ima nešto što se događa i izvan plivališta. Naravno da se najveći deo završava u bazenu, ali i neke druge okolnosti bi trebalo da nam idu u prilog, kako bismo išli lakše i normalnije ka najvišim ciljevima. Moja i želja svih momaka jeste zlato u Riju, to bi bila kruna ove generacije i jedini pravi uspeh, jer nažalost sve ovo što smo osvojili do sada je prošlo, za nama je. Ljudi  i dalje spominju samo to olimpijsko zlato, a nama je to jedino što nam nedostaje.

Ako je neko navikao na pritisak, onda su to vaterpolisti.

– Svake godine kada krećemo u novu reperezentativnu sezonu sa tim da ako ne donesemo zlato, ne moramo praktično ni da se vraćamo. Možemo i autobusom nazad i tako… Navikli smo na to i hvala bogu evo u većini slučajeva smo dolazili na glavna vrata beogradskog aerodroma. Mnoge druge daleko razvijenije zemlje su srećne ako uđu u prvih pet ili ako uzmu vajl kard za naredno takmičenje. Kod nas se ceni zlato i samo zlato.

 Uspešna je bila i klupska sezona. Filipović je sa Radničkim igrao četiri finala, ali su sva četiri puta su bili drugi.

– Klupska sezona se završila tako kako se završila samo iz nekoliko razloga. Odgovorno tvrdim da nijedan od njih nisu bili igrači. Dezorganizacija u strukturi kluba delovala je pogubno na nas, a odrazilo se i na ono što smo najviše želeli, a to je da osvojimo titulu Lige šampiona. Klub postoji dve godine i kada za dve godine dođeš u situaciju da možeš da osvojiš LŠ to nije mala stvar. U sportu to niko nije uradio i niko nije bio ni nadomak toga kao što smo mi bili. Ipak, neke stvari pre svega toga su trebale da budu ispoštovane, da bismo uopšte došli u situaciju da razmišljamo o toj tituli i najvećem uspehu u Evropi koji jedan klub može da ostvari. Postojala je lepa ideja kada je Radnički osnovan. Svi ih imamo, ali smo u realizaciji loši. Ništa bolji nismo bili ni u ovom slučaju Radničkog.

Barseloneta je bila bolja u finalu.

– Žalim zbog poraza, jer smo imali fenomenalnu ekipu i još bolju atmosferu koju osećamo i dan danas na nekim ponovnim viđenjima. Bili smo kavlitetnija ekipa od Barselonete, ali to igrom nismo pokazali. Pali smo u nekoliko momenata, ponela nas je atmosfera, ritam koji smo hteli da pratimo. Da smo bili malo staloženiji, na vreme bismo zaustavili pad, ali toliko je problema bilo u tom periodu od tih dve godine da sam i ja sam, a i saigrači bili pred pucanjem. Nismo znali gde je ta ručna koju treba da povučemo.

Posle dve godine u Kragujevcu, Filipović se vratio u Pro Reko, baš kao i Andrija Prlainović i Duško Pijetlović, a za trenera je postavljen legendarni Igor Milanović.

– Reko je velika institucija, skup velikih igrača, zvezda vaterpola. I prošle sezone je imao najbolju ekipu ali nije igrao najbolji vaterpolo. Sport je takav da pare ne igraju finala, ne igraju odlučujuće utakmice, već samo ekipa koja pokaže bolju igru u bazenu. Sa dolaskom nas trojice ove godine i Milanovića za trenera zadatak Reka je da osvoji titulu gde god se pojavi.

Da li su trofeji unapred osvojeni?

– Mislim da nisu. Biće teško, ali ja sam jedan od onih koji se ne plaše. I Reko može da funkcioniše još bolje, ali imamo zvezde, titule, najbolji tim, najstabilniju finansijsku situaciju, a to su dovoljno veliki preduslovi za osvajanje još jedne evropske titule koja bi nas dovela do rekorda. Želimo da postanemo najtrofejniji klub u istoriji, fali nam još ta jedna titula, osma u Ligi šampiona.  Znaju se ciljevi, ima poteškoća. Imali smo u prvom delu sezone više od sedmorice povređenih igrača, bolesnih, na kraju smo završili poslednju prvenstvenu utakmicu sa osam igarča, Ligu šampiona sa 12. Nadam se da će nas pehovi zaobići u nastavku sezone i da ćemo pokazati pravu snagu.

Filipvić je ocenio kao dobar potez ulazak srpskih klubova u Triglav regionalnu ligu.

– Samo što je to trebalo uraditi još pre dve godine kada je bilo novca u našim klubovima, ali kao i obično mi uvek kasnimo u svemu.

Nedavno smo na Banjici bili svedoci još jednom brutalnog nastrtaja Nikše Dobuda. Ono što je uradio Filipu u Londonu, sada je mladom Marku Manojloviću.

– To je potez očajnog sportiste, koji ekipi ne može da uzvrati golom, dobrom igrom, nekim potezom. Onaj ko je nemoćan da to uradi, poteže za potezima kao što je to uradio Nikša Dobud. To mu nije ni prvi ni drugi put, ali to o njemu kao ličnosti govori mnogo, ali i o onome što predstavlja. Ne predstavlja on samo sebe, već i Jug koji ima izuzetnu vaterpolo trdaiciju i hrvatsku reprezentaciju koja ima medalja sa velikih takmičenja. Ako oni u svpojim redovima imaju takvog igrača, onda stvarno – začudio se najbolji vaterpolista sveta, Filip Filipović.

Nije lako pratiti najbolje, njihov ritam, ideje, a tek nije lako biti najbolji na svetu. I nažalost, uvek dođemo do toga da to svi drugi cene više nego mi u Srbiji. I nisu uspeh i medalje stvar ponosa samo, iako odličja imamo napregršt, individualna priznanja igrača, već i potez Filipa u finalu Evropskog prvenstva u Ajdhovenu, posle udaranja već spomenutog Dobuda. Filip je odgovorio u maniru velikog, najvećeg sportiste i čoveka – golom i podignutom rukom sa tri prsta. Tada i uvek. Zato je najbolji.

hotsport.rs

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.

0

0