Da li su Srbiji potrebni inostrani igrači u reprezentaciji? (ANKETA)

Krajem avgusta u Španiji će na programu biti Svetsko prvenstvo, a kroz komentare javnosti koji su primetni kako na društvenim mrežama, tako i u „realnom“ svetu, stiče se utisak da stanovništvo nije prezadovoljno spiskom Aleksandra Đorđevića.

Nedavno je postalo poznato da je doskorašnji član Crvene zvezde Demarkus Nelson postao državljanin Srbije. Odmah nakon toga reagovao je potresednik Košarkaškog saveza Srbije Dejan Bodiroga koji se, brže bolje, ogradio od čitavog „slučaja pasoš“ istakavši da „nije namera nikog iz KSS da pozove Amerikanca u reprezentaciju„.

Kada je čuo da je igrač crveno-belih dobio srpske putne isprave, putem „Tvitera“ se oglasio i Leo Vestrman, Francuz koji je ostavio dubok trag u srspkoj košarci igrajući za Partizan. Ovaj momak je javno upitao može li i on da postane građanin Srbije?

I dok se srpski pasoši dele košarkašima i fudbalerima, u našoj zemlji još se nije dogodilo, ne samo u košarci već u bilo kom drugom sportu, da bilo koji inostrani državljanin zaigra za naš nacionalni tim. Pitanje koje se nameće već duži niz godina uporno ostaje bez odgovora, a vrlo je jednostavno i glasi: da li je reprezentaciji Srbije potreba potrebna pomoć inostranih sportista?

Ono što je evidentno, u svetu je uveliko praksa da stranci igraju za gotovo sve svetske reprezentacije. U fudbalu je Bojan Krkić izabrao da igra za nacionalni tim Španije, Tjago Mota je „smotao“ čelnike Fudbalskog saveza Brazila i izabrao plavi dres selekcije Italije, a Zlatan Ibrahimović, ruku na srce, ipak nije tipično švedsko ime.

Košarka je tek priča za sebe. „Rođeni Cetinjanin“ Omar Kuk žario je i palio kao pravi „Đetić“ iako, vrlo verovatno, da nije zaigrao za Crvenu zvezdu Podgoricu ne bi uspeo da vidi za života.  Slična situacija je i sa ljubimcem „Grobara„, Lesterom Boom Mekejlebom, koji je „pokršten“ u Makedonca i koji je ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici, skoro pa sam, doneo četvrto mesto na Evrobasketu u Litvaniji 2011. godine.

Dobro se sećamo kako su hiljade ljudi na gradskom trgu u Skoplju dočekali svoje heroje predvođene Mekejlebom koji je u ondašnjoj javnosti, od milošte, dobio nadimak: „Boško Mekjlebovski„. Ovakvih primera je, bezmalo, bezbroj. Spomenimo samo da novom članu Čikago Bulsa Nikoli Mirotiću ni na kraju pameti nije dres reprezentacije Crne Gore, da je najbolji igrač Hrvatske već duži niz godina Dontaj Drejper, te da je perjanica „Crvene Furije“ krilni centar Oklahome i najbolji bloker novije istorije NBA lige, Serž Ibaka…

Za to vreme, Srbija ponosno igra sa svojom decom. Upravo ova fraza „naša deca“ predstavlja glavni argument svih onih koji su protiv „angažmana“ inostranih sportista za usluge repezentacije Srbije u svim sportovima. I sve to, ne treba poreći, ima mnogo smisla. Jer cilj i svrha reprezentativnih takmičenja jeste da se koplja ukrste među sportistima koji su rodom sa određenih geogreafskih teritorija…

Međutim, praksa kaže nešto sasvim drugo.

A sport je odavno prestao da bude nešto što bi moglo da se bliže determiniše pod termin „igra“. Sport je odavno – posao. I to izuzetno unosan. Milioni su, barem kada je reč o fudbalu i košarci, odavno narasli u milijarde. I u takvoj konstalaciji snaga, u vremenu kada se granice brišu, ko još mari što je Omar Kuk malo tamnije puti od ostalih „sunarodnika“, ili što Ibaka (rođen u Kongu), koji jedva da priča engleski, ne može da sastavi dve prosto-proširene rečenice na španskom?

U ostalom, Makijaveli je još u staro doba kazao ono što i dan danas važi kao aksiom: „cilj opravdava sredstvo“. Da li je ova izjava moralna? To je već neko drugo pitanje. A pitajne koja se mora postaviti, pre svega navijačima Srbije, jeste: da li se od naših reprezentativaca očekuju rezultati?

Utisak je, da je odgovor na ovo drugo pitanje, u svakom aspektu jedino – pozitivan. I ukoliko je tako, onda oni kojima su puna usta priče o „našoj deci“ ne smeju previše da se bune kada „Orlovi“ u svim sportovima budu pretvoreni u „Vrapce„. Jer, treba priznati, Srbija sa svojih jedva sedam miliona stanovnika, ipak nije velesila u bilo kom, pa i u sportskom smislu.

Sa druge strane, svi oni koji se zalažu za „angažman“ inostraih fudbalera ili košarkaša, ipak bi trebali da znaju da reprezentativna takmičenja poput Svetskih ili Evropskih prvenstava postoje, kao što je navedeno, kako bi se obračunavali sportisti rođeni na određenoj geografskoj teritoriji…

U svakom slučaju, za sada je izvesno samo ovo: bilo da je reč o fudbalu ili košarci, Srbija trenutno predstavlja jedan od poslednjih bastiona odbrane „stare škole“ koja se zalaže da u dresu njene reprezentacije igraju igrači rođeni u Srbiji. Eventualno oni čiji su koreni duboko vezani za ovo geografsko područje (Zdravko Kuzmanović, Neven Subotić)…

Odgovor na pitanje „da li su Srbiji potrebni inostrani sportisti“ je, bez dileme, izuzetno težak. Razlozi za glas „za“ postoje isto kao i oni za glas „protiv“. Činjenice kažu da Srbija kao država kaska za svetom nekih pedesetak godina u svim poljima. Možda je neigranje inostranih sportista za nacionalni tim Srbije samo posledica jedne šire slike sveopšteg stanja u „jednog zemlji seljaka na brdovitom Balkanu„?

Možda upravo iz tog razloga, trenutni trend, polako ali sigurno stiže u Srbiju i stići će, „odokativnom“ metodom, negde oko 2050. godine. Da li je Đorđević, umesto neiskusnih mladih igrača, zapravo, trebao da pozove Demarkusa Nelsona? A, kakva bi to reprezentacija bila, kada bi još i Lebrona Džejmsa doveli. Čovek, i ovako, neće igrati za SAD u Španiji. Kada je mogao da napusti Majami, zašto ne bi i SAD?

Mi odgovor na pitanje da li su Srbiji potrebni inostrani sportisti, priznajemo, nemamo. Znamo samo da se u reprezentativnim takmičenjima dešavaju čudne stvari. Znamo, isto tako, da fudbalsku reprezentaciju Srbije predvodi – stranac. A ako Advokat može da je vodi, zašto ne bi mogao neki stranac i da zaigra? Ako je neko rođen van Srbije, da li to nužno znači i da ne voli našu zemlju?

Uprkos novom bilansu snaga i trendu nastupa inostranih sportista u raznim reprezentacijama, jedna mala Srbija, barem u sportskom smislu, pokazuje ogroman potencijal. Omladinska fudbalska reprezentacija je evropskim zlatom to jasno kazala. Nedavno je samo potvrdila uspeh. Mladi košarkaši to demonstriraju iz godine u godinu. A gde su „naša deca“ kada odrastu i postanu ljudi?

Odgovore, priznajemo, nemamo. Zato pitamo vas:

 Loading ...

hotsport.rs

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.

0

0