Ceo stadion, jedna tribina – možemo li jednom, kao nekad – zajedno na derbi?!

Bio je šesti januar 1947. godine. Bilo je izuzetno hladno, kažu čak minus 19, a skupilo se četiri hiljade ljudi, i viđeno je čak sedam golova. Pobedili su jedni, rezultatom 4:3, ali su tada pobednici bili i drugi. Tada je rođen najveći rivalitet na ovim prostorima – Crvena zvezda – Partizan.

Kako pričaju svedoci tog vremena, sa jedne strane bio je  omladinski tim i potomak svetle predratne tradicije, sastavljen mahom od igrača Jugoslavije i BSK-a. S druge, stajala je ekipa koju je oformila, sastavljala i pomagala vojska.

Uprkos nezapamćenoj zimoći, četiri hiljade ljudi došlo je na stadion Partizana koji se tada zvao Centralni dom Jugoslovenske Armije. Četiri hiljade ljudi prisustvovalo je početku divne istorije, koja deluje, nikada neće prestati da se ispisuje.

Jedan od aktera te čuvene utakmice, Rajko Mitić, Prva Zvezdina zvezda, prisećajući se tog susreta rekao je da mu se “koža ježila od košave’“ i da je jedva čekao da utakmica počne. Kako li je tek bilo onima na tribinama koji su mogli da se zagreju samo aplauzima?

U godinama koje su sledile, pričaju da se na derbije išlo zajedno, pomešano, crveno i crno-beli, da su se navijači okupljali na ulicama Beograda, i uz uobičajena zadirkivanja na temu “ko je bolji“ pronalazili put stadiona u Humskoj i Ljutice Bogdana.

U godini koja se završila poslednjeg 31. decembra , svedoci smo neke drugačije istorije. Svedoci smo prekida finala košarkaškog kupa u Kragujevcu, svedoci smo dešavanja sa poslednjeg derbija – krvavih okršaja na ulicama, tribinama, čak i među pristalicama koje navijaju za isti klub. Svedoci smo prekida zbog požara, ogromne štete i ružnih slika iz našeg Beograda koje su obišle svet.

Deo, naglasićemo – deo tih pristalica, s jedne strane kune se u Džaju, Šekija, Rajka, Deju, Darka, Piksija, Jugu, Dekija, Robija, a s druge, isto, određeni deo svakog dana izgovori barem jedno od imena – Mance, Bobek, Mijat, Moca, Galić, Ilić… a istovremeno, isti ti ‘delovi navijača’ čine stvari zbog kojih bi se pomenute legende stidele.

Uvek možemo reći da slike sukoba huligana dolaze iz svih krajeva sveta, da sigurno rivalitet beogradskih velikana nije to ni započeo, kao što neće ni okončati, ali to nije izgovor niti odgovor na ovu temu. Ovde se radi o mogućnosti ili nemogućnosti da navijač crveno-belih i navijač crno-belih mogu po toj liniji da postanu poznanici i odu zajedno na neki derbi?

Zbog čega mrzimo navijače suparničkog kluba? Zar nije ogromnim, tačnije – najvećim delom postojanje upravo tog kluba glavni pokretač naše sreće? Pobediti Partizan ili Crvenu zvezdu u derbiju i pobediti bilo koga drugog(?) Nije isto. Zapravo, naša ljubav prema tom rivalitetu je takva da dolazi do granice prezira, jer ništa ne može da te obraduje toliko koliko kada pobediš najvećeg rivala, kao što ništa ne može da te deprimira kao poraz od istog.

A zamislite da živite bez tog osećaja, da ne postoji ništa što u istom trenutku, satkano od nekoliko centimetara može da vas pomera od najnižih do najviših intenziteta vaših emocija? Zar zbog tog osećaja zaista možete da kažete da mrzite ‘ovog drugog’?!

Svedoci nekih starijih vremena, objašnjavali su kako je nepojmljivo isključiti opciju da sa navijačima iz protivničkog tabora ne pratiš i ne komentarišeš derbi.

“Zašto bih sebi uskratio to zadovoljstvo da u slučaju pobede svog tima ne likujem pred njima? Ali istovremeno, zašto bih sebi uskratio i onaj drugi osećaj, osećaj poraza koji ću dobro zapamtiti do sledećeg našeg trijumfa da bih mu se više radovao i vratio istom merom svom rivalu sa drugom bojom šala? U tome i jeste lepota, pravog, predivnog rivaliteta, beogradskih velikana. Kada se to izgubi, ovaj rivalitet neće biti onakav kakav je i stvoren“, pričali su navijači ‘večitih’, pripadnici ‘stare škole’.

Nažalost, u takvoj sredini ne živi ni ovaj naš deo Balkana, kao ni ostali krajevi fudbalski zaluđene planete. Ipak, to ne znači da bi od svih tih nemilih scena koje obilaze svet – tuče, spaljene zastave, krvave glave, razbijene flaše, sukobi sa policijom, jedan veliki navijački rivalitet mogao da režira sliku za primer zajedničkim odlaskom na derbi, a opet sa ništa manjom emocijom prema svom klubu, ili pozitivnim ‘prezirom’ ka protivničkom.

Pa neka pobedi bolji. Neka pobedi fudbal, neka pobedi navijač, a ne huligan, jer posve svi znamo da oni nikako nisu jednaki, i da svakako svi znamo tu razliku.

Tog šestog januara 1947. derbi su gledali i crveno i crno-beli, zajedno, ali navijajući samo za svoje.  Šest i po decenija kasnije, slike koje pamtimo iz duela ‘večitih’ su krvave. Kragujevac, Marakana u plamenu ili zajednički odlazak na barem jedan derbi?

Ako su Partizan i Zvezda toliko veliki, spadaju među najvećim rivalima fudbalskog sveta, kakav bi tek rejting dobili kada bi organizovali zajednički odlazak na derbi. Zvuči utopijski, zar ne? Ne rade to ni PAO i Olimpijakos, Seltik i Rendžers, Inter i Milan, Galata i Fener, Arsenal i Totenhem, Juventus i Torino, Real i Atletiko, Siti i Junajted, pa što bismo se mi pravili pametni?

Napravimo se, barem jednom isfolirajmo, odglumimo neka stara vremena da se Šeki, Džaja, Rajko, Stjepan, Dragan, Peđa, Moca ne stide onih istih koji im skandiraju, a posle udare, zapale, požele da oduzmu nečiji život…

Neki kažu da mediji doprinose dodatno tome pišući o nasilju, eto, možda bismo mogli da im damo povoda da pišu o ideji o reprizi prvog večitog derbija, ali onog dela sa tribina. A što da ne i sa terena, dugo nismo videli sedam golova ‘večitih’ u međusobnom duelu.

Da Beograd organizuje derbi gde porodice neće strahovati da dođu na tribinu ili ne. Da kumovi koji navijaju za suparničke timove ne dobiju zajedno batina zato što se prave pametni. Da takve slike odu iz Humske ili Ljutice Bogdana u svet, kao one iz 1947. i mnogih narednih godina.

To je naša želja za 2014, kao odgovor na prethodnu i one godine pre nje. Da budemo još veći od rivaliteta koji trenutno samo podseća na ostale iz Atine, Istanbula, Glazgova, Londona, Torina, Milana, a mi smo uvek voleli da ‘odskačemo’, da budemo posebni, e pa budimo to jednom i na drugačiji način.

Polovina šala crveno-bela, polovina crno-bela, na krajevima dva različita grba koji su na veličini i značaju dobili upravo zahvaljujući pobedama nad ovim drugim. I obavezan datum na tom šalu, da se dobro zapamti kada smo uspeli u tome, ili nismo.

Ovaj tekst nije Servantesovo delo poput Don Kihota, ili jeste? Zavisi od svih vas koji ste ga pročitali. Uostalom, ukoliko budemo sledili primer dvojice momaka sa prethodnog ‘krvavog derbija u plamenu’, bićemo prvi na jednom putu gde PAO, Olimpijakos, Galata, Fener, Arsenal, Totenhem, Seltik, Glazgov, Juve i Torino nikada nisu bili.

hotsport.rs/Milovan Longinov

0

0