Ivan Tomić – Autogram u novčaniku

Italijanski kolega Emanuele Đulijaneli, koji piše i za poznati portal 4-4-2 uradio je intervju sa nekadašnjim fudbalerom Partizana, Rome i Alavesa Ivanom Tomićem i to iz navijačkog ugla. Naime, Tomić je Đulijaneliju omiljeni igrač od kada je Srbin došao u Rim i iskreno žali što nije napravio veću karijeru u dresu „vučice“. Uostalom pročitajte njegov tekst koji je uz pomoć prijatelja preveo na srpski jezik.

Iako sam ljubitelj fudbala u svim njegovim oblicima i izrazima, imam omiljeni tim. Zaista, imam pravu strast.

Moja strast se zove Roma.

Godinama sam imao autogram jednog igrača u novčaniku. Dugo godina. Možda još uvek postoji, iako je pretrpeo najmanje tri promene novčanika. Logično, autogram je jednog igrača Rome.

Toti?
Ne, previše lako, mada ga volim.

De Rosi?
Ne, u pitanju je igrač koji više ne igra za Romu.

Samjuel?
Ne, onaj o kome ja govorim prestao je da igra.

Montela?
Ne, nije Italijan.

Batistuta?
Ne! Iako je igrao u Romi u tim godinama.

Ali on nije osvojio Skudeto. Ustvari, on je te sezone kada smo osvojili treću titulu bio na pozajmici.

Ok, kazaću ti. Nikad ne bi pogodio. To je Ivan Tomić.

Ko? Tomić? Onaj što je promašio prazan gol na meču protiv Milana? Onaj sporiji od Elgere? Onaj što je došao u Romu zato što je Lacio kupio Stankovića?
Da, on.

To je bila 1998. godina, moja poslednja godina gimnazije. Predsednik Rome je bio Franko Sensi. U februaru, dok je još trajao prelazni rok, u Romi su potvrdili trenera Zemana i tražili su igrače za njegovu 4-3-3 formaciju. Posebno je bio potreban kvalitetan vezista, koji zna da oživi akciju, da gradi igru i da da poneki gol.

Cilj je bio Dejan Stanković, igrač beogradske Crvene Zvezde. Pola Evrope ga je pratilo, ali Roma je izgledala kao tim koji ima prednost. Zeman, kako je pisale rimska Republika, sanjao je o veznom redu Di Frančesko, Di Bjađo, Stanković. Srbina je kupio Lacio za 24 milijarde lira. Kranjotijev Lacio, gadno bogat. Udarac je bio jak.

U aprilu, Roma je kupila jednog veznog igraca i on je bio iz Srbije, kapiten beogradskog Partizana – Ivan Tomić. Plaćen 18 milijardi lira uz ugovor od pet godina.

Grad je bio podeljen između skeptika i entuzijasta. Bilo je i onih koji su verovali da je Tomić samo reakcija na prelazak Stankovića u Lacio. Bilo je i onih što su jedva čekali da vide predstavu u crveno-žutom dresu igrača koji je već u 21. godini postao kapiten Partizana.

Počeo je šampionat, ja sam krenuo na fakultet, a Tomić nije igrao skoro nikad. Vezni red Rome bio je: Tomazi – Di Bjađo – Di Frančesko. Za Srbina je bilo mesta samo na klupi za rezerve. Ne znam zašto, ali imao sam veliko poverenje u Tomića. Bio sam među entuzijastima u trenutku kupovine, uvek sam ga stavljao u formacijama koje sam zapisivao na kvadratne papire dok sam pratio (pratio?) nastavu na fakultetu. Tomić je ubrzo postao moj heroj.

Bilo je jutro bez univerzitetskih obaveza, tako da sam otišao u Trigoriu, sportski centar gde Roma trenira, sa svojim drugom Đovanijem da u nameri tražimo neke autograme od naših ljubimaca. Pamtim kao sada: izlazi veliki SUV (terensko vozilo), ili tako nešto – vozi Euzebio Di Frančesko. Zaustavlja se i spušta prozor, stvara se gužva oko njegovog automobila, masa ljudi traži autogram. Na mestu suvozača, pored Euzebia, sedi plavušan sa obrijanom kosom i plavim očima, tužan izraz na licu – bio je to Ivan Tomić.

Ja, jedini od svih , bio sam tu za njega. Otišao sam da kucam na njegov prozor. Otvara ga zapanjen, na njegovom licu pojavljuje se osmeh kada sam ga pitao za autogram. Onaj iz novčanika.

Tomić je igrao za Romu u sezoni 1998/99 kada ju je vodio Zemanom. Imao je devet nastupa. Sledeće godine, sa Kapelom na klupi, odigrao je samo jednu utakmicu.

Godine kad je Roma osvojila Skudeto, Ivan je pozajmljen španskom Alavesu. Tamo je bio zadovoljan, igrao je čak sa svojim novim timom finale Kupa UEFA koje su izgubili od Liverpula u produžecima. Dao je i gol kojim je te godine eliminisao Inter.

Vratio se i igrao još dve godine u Romi, ukupno tri utakmice u Seriji A i jos nekoliko u Ligi šampiona.

Tomić je ostao upamćen kao promašaj u sećanju mnogih navijača i novinara. Oduvek sam mu se divio, uvek sam voleo njegov način igre na terenu, divio sam se njegovom kvalitetu, toj viziji u igri i tome što se nikada nije bunio kad je bio na klupi ili na tribinama.

Napustio je Rim u sezoni 2002/03. Vratio se u Alaves, igrao je još za Rajo Valjekano, a zatim još tri godine u Beogradu, u Partizanu. U 31. prestao je da igra. Osvojio je tri prvenstva u bivšoj Jugoslaviji, jednu titulu u šampionatu Srbije i Crne Gore i dva kupa Jugoslavije. Nije loše za igraca niskog nivoa, kako su ga u Rimu zvali. Po okončanju fudbalske karijere bio je sportski direktor Partizana.

Nakon dosta godina imao sam priliku da razgovaram sa njim i da ga upitam ko je ustvari Ivan Tomić. Čoveče, trebalo je da napišem knjigu o ovom momentu kada sam čuo preko telefona igrača kojeg sam uvek cenio.

Riiiiiiing (telefon ima isti zvuk i u Beogradu)
E (Emanuele): Zdravo Ivane, ovde Emanuele Đulijaneli (Emanuele Giulianelli).
I (Ivan) : Ej, zdravo, kako si? (Ivan je već znao zašto sam ga zvao. Povezao nas je srpski agent Miloš Anđelkovic. Bicu mu vecno zahvalan!)
E: Kako si počeo svoju karijeru?
I: Počeo sam da igram sa osam godina za Radnički sve do 17 i po godina, a onda sam došao u prvi tim Partizana. Moj glavni cilj je bio da postanem kapiten Partizana, da igram za representaciju i da pobedim u derbiju protiv Crvene Zvezde. Kao mladić sam već sve uspeo da uradim.
E: Hajde da pričamo o Romi. Kako si stigao do crveno-žutih? Koje druge ekipe su te pratile?
I: Imao sam ponudu od Sevilje, od Olimpika iz Marselja i drugih velikih timovima, ali sam prihvatio ponudu Rome. Nije bilo lako doći sam u Rim, nisam bio spreman za ono što me je čekalo. Osećam se pomalo krivim prema klubu i navijačima – mnogo sam bio plaćen, a mnogo malo sam dao. U 22. godini retko ko je spreman za takvo iskustvo, a moram da priznamm da srpski fudbal tada nije bio na visokom nivou. U to vreme nisam bio spreman za italijanski fudbal. Ali imam lepo iskustvo iz Rome i često se vraćam u Rim.
E: Reci mi kakav si odnos imao sa Zemanom i sa Kapelom.
I: Sa Zemanom sam imao dobar odnos. Kasnije, kada je došao u Crvenu Zvezdu zvao je mene, sportskog direktora Partizana, za savet. Sa njim sam igrao ispred odbrane kao zadnji vezni. Najbolji meč koji sam odigrao u Romi je bez sumnje derbi sa Laciom kada smo se vratili od 1:3 do 3:3. Ali, loše sećanje je na meč protiv Milana, kada sam pogodio stativu iz dobr pozicije, kada su svi već videli loptu u golu. Sa Kapelom je bilo uspona i padova. Malo smo pričali međusobno, ali smo se rastali kao prijatelji. On me je želeo opet u Rimu posle pozajmice, čak i kada mi je Alaves predložio četvorogodišnji ugovor.
E: Kakva su iskustva iz vremena kada si igrao za Alaves i šta ti se najviše dopalo tamo?
I: Iz Alavesa nosim pozitivno i zanimljivo iskustvo, znao sam šta su hteli od mene. Naročito se sećam mečeva u Kupu UEFA protiv Inter i Kajzerslauterna. Igrali smo u formaciji 4-2-3-1, a ja sam bio jedan od vezista ispred odbrane, u napadu bio je Havi Moreno, bivši špic Milana. Za Božić smo bili drugi u Ligi, ali utakmice u Kupu UEFA su nam oduzele mnogo energije. Najzanimljiviji meč je svakako finale Kupa UEFA protiv Liverpula. Nakon 15. minuta rezultat je bio 2:0 za Liverpul, već u 25. minutu naš trener ubacuje još jednog napadača i stižemo do 3:1. Zatim ubacuje drugog napadaca i u 75. minutu rezultat je bio 3:3. Potom je Havi Moreno izašao iz igre i primamo gol za 4:3. Uspeli smo da izjednacimo na 4:4 i otišli smo u produžetke. Liverpul daje gol u 120. minutu, bio je to autogol Delfia Helia. U završnici smo igrali sa dva igrača manje.
E: Sa kim si se družio u Romi?
I: Sa Di Frančeskom, Kandelom i Montelom. Sa Totijem smo često igrali karte i bilijar.
E: Kakav je bio tvoj status u reprezentaciji?
I: Igrao u nacionalnom timu dok sam bio u Partizanu i u Alavesu. Kada sam igrao sa Romu nisu me zvali, i to sa pravom! Secam se dobro utakmice protiv Rusije, završena je 1:1, gol za nas dao je Predrag Mijatović.
E: Zbog čega si odlučio da prestaneš da igraš tako mlad, u 31. godini?
I: Ugodini pre nego što sam rešio da prestanem da igram sa Partizanom sam stigao do nokaut faze u Kupu UEFA i osvojili smo titulu bez izgubljene utakmice! Ali, vreme je prolazilo, video sam mnogo mladih ljudi oko mene i sa 31. godinu nisam hteo da im zauzimam mesto. Izgubio sam želju jer sam već napravio karijeru u Evropi. Iskreno, nisam hteo da počnem ispočetka. Jedina želja mi je bila da ponovo igram derbi sa Crvenom Zvezdom, ali to nije bilo moguće.

Dakle, Ivan je napustio fudbal. Nedavno sam bio veoma impresioniran kada sam pročitao intervju Danijelea De Rosija u kojem je naveo da je imao sreću što je igrao u istoj godini sa troje izuzetnih ljudi – Gvardiolom, Tomazijem i Tomicem. Da, i Tomićem. Trebalo je da polako završavam razgovor sa Ivanom, ali nisam mogao, a da mu ne kažem nešto…

E: Ivane, hteo sam da ti kažem da je tvoj autogram uvek sa mnom u novčaniku!
I: Znači izabrao si pogrešnog igrača.

Nasmejao se.
Cenim te još više.
Hvala.

Emanuele Giulianelli

0

0