Istina je, više ga nema

Da li je zaista moguće? Umro je Ratko Butorović! Ne mogu još da se opasuljim od šoka.

Imao sam danas mnogo obaveza i oko 13.00 časova palim telefon, a on usijan. Zvali svi živi, stiglo milijardu poruka i svi pitaju isto – da li je istina? Trebalo mi je vremena da shvatim na šta se odnosi pitanje, a onda nastaje neverica.

Pa, čuli smo se pre recimo dve nedelje, mada mi taj razgovor izgleda kao da je od sinoć. Zbog posla kojim se bavim, često sam ga zvao, a pre svakog poziva trebalo mi je neko vreme da se nakanim kako i okrenem broj. Ne zbog toga što nisam želeo da pričam s njim, već naprotiv, ne bismo mogli da razgovaramo ispod pola sata. Donja granica. A obaveze u redakciji često nemaju takav prag tolerancije.

U ovom poslu pravila su jasna, ja kao novinar zovem i tražim izjavu, jer moje mišljenje nije bitno. Bitni su sagovornici. Ali Bata je jedan od retkih koji je shvatao da smo mi novinari njegovi sagovornici, pa da je važno i naše mišljenje.

Umeo je da čuje svačije razmišljanje, da vam kaže uvek ono što hoćete da čujete, a posle razgovora s njim nikada niste imali problem šta ćete staviti u naslov. Njegova svaka rečenica je bila naslov. Gađao je uvek u glavu, nikad se ne libeći da kaže ono što misli.

Pametan i promućuran kakav je bio, tačno je znao dokle treba da ide u svojoj ekstremnosti. Nikada nije prelazio granicu. Imao je svoj stil oblačenja, verovatno najspecifičniji u svetu fudbala, frizuru kakavu vam ne bi preporučio nijedan od onih dosadnih modnih kreatora koji se pojavljuju ravno niotkuda, a na moju žalost nika ni ne odu nikada da ih više nikad ne gledamo. Ali Batu to nije interesovalo.

On je bio svoj, onakav kakav misli da treba da bude i onakav kakav želi da ga vide.

Od Vojvodine je napravio ozbiljan i stabilan klub, gde se tačno znalo ko šta kaže i šta je čije zaduženje, a neretko je sebe krivio veliki broj neuspeha kluba, bez obzira što se iz aviona videlo da to nema veze s njim.

Zbog toga, današnji dan 8. jun 2013. godine ostaće upamćen kao dan kad su FK Vojvodina i Republika Srbija izgubili jednog od najkorisnijih sportskih radnika u poslednjoj dekadi.

Bato, počivaj u miru, neka ti je laka crna zemlja.

Slava mu!

0

0