Samo neka se završi

Danas počinje košarkaški plej-of. Partizan i Crvena  zvezda se bore za nekada najprestižniju titulu, a sada samo skulpturu čija će vrednost biti dragocena samo jedno veče, dok iz ruku nekog funkcionera bude prelazila u ruke kapitena pobedničkog tima, a onda će skupljati prašinu u trofejnoj Sali.

Taj pehar neće doneti ni plasman u Evroligu, neće doneti ni novac, niti će njegovim osvajanjem moći da se privuku sponzori. On je potpuno obezvređen, ali previše važan za oba beogradska velikana, da bi ga se olako odrekli.

Zvezda ga čeka, evo već 15 godina, a Partizan želi da brine o njemu 12. godinu za redom. Čistili su u Humskoj prašinu s njega još u vreme kad je bio nešto najvrednije u srpskoj košarci, a verovatno i u regioni, pa su nekako emotivno vezani za njega. Ne bi tako lako da se odvajaju od njega, jer ih podseća na vreme kad je samo taj trofej otključavao vrata Evrolige, a njegov vlasnik svrstavan u evropsku elitu.

Međutim, nije ovde suština u sportu, ovde se radi o tome da cela Srbija, ne samo spotska i košarkaška, strahuje kakav će epilog imati finalna serija Partizana i Crvene zvezde. Čak više u pitanju nije ni navijačka strast, već samo puka želja da se sve završi bez ikakvih incidenata, pa neka trofej uzme kod god hoće.

Dva kluba cele sezone ratuju saopštenjima i nimalo sportskim rečnikom pokušavaju da poremete rivala i za sebe steknu što bolju psihološku poziciju pred „doigravanje“.

Mečevi večitih rivala uvek su nosili posebnu težinu, uvek je bilo navijačkog prepucavanja na tribinama, na žalost često se i prelazilo preko granica društvenoprihvaćenih normi, ali ne pamti se kada su klubovi podgrejavali mržnju. Rivalitet je jedna, a mržnja sasvim druga kategorija, koja bi sportskim radnicima trebalo da bude strana.

Jer ljudi, kakve veze ima da li je Nebojša Čović fukara i go..o ili to da li Duško Vujošević ima kolekciju nekih slika. Pa neka se njih dvojica nađu na sudu i reše sve što imaju, pa čak i nekamisle da to rade u interesu kluba u kom su zaposleni, a nama ostave da uživamo u košarci, jer njihovo ponašanje neće nikome doneti dobro.

Svaki do njih se bori za svoj klub, da su kojim slučajem uloge zamenjene obojica bi se pozivala na ovo što sada priča onaj drugi, a košarke nema nigde. To ne da nije dobro, nego je zastrašujuće.

Zar ne bi bilo sjajno da ime novog šampiona bude poznato posle pet utakmica, da Pionir sve vreme bude pun, a da Evropa konačno vidi da u Srbiji postoji nešto što se zove ljubav prema košarci bez obzira što pehar za koji se borite ne donosi ama baš nikakvu sportsku satisfakciju?

Intimno i skromno mislim da je to moguće, ali na žalost o tome ne odlučujem ja, čak ni Vi koji ovo čitate nego oni, koji bi trebalo da su život posvetili sportu. Neka nikada ne zaborave, da je osim strogo košarkaški stvari, njihov posao da gase požar divljaštva, a ne da u rukama drže buktinje i upotrebe ih u slučaju da se „nesmotreno ugasi“.

0

0