Istina srpskog fudbala

Prođe još jedna godina, još 365 dana srpskog fudbala, a za to vreme nismo videli ništa novo. Partizan je šampion, Crvena zvezda ponovo sprema tim za sledeću sezonu, Vojvodina sigurno osvaja nacionalni kup naredne godine, Bane Ivanović je jedini srpski fudbaler koji je osvojio evropski trofej, a reprezentacija je u blatu…

Sve već do sada viđeno, ispričano i praktično očekivano. Iz godine u godinu gledamo iste scenarije i svi se nadamo kako će se nešto promeniti. Kao bolesni kockari, koji su sigurni da će u narednoj ruci povratiti sve ono što su prokockali do tada.

Partizan jeste najbolji, šest godina vlada srpskim fudbalom, ali iz dana u dan pukotina u šampionskom mozaiku biva sve veća i veća, pa je samo pitanje trenutka kada će se slomiti na bezbroj delova, koje će kasnije biti praktično nemoguće sastaviti.

Dominacija nije iskorišćena za organizaciju kluba, već za jeftinu promociju ličnih interesa, a i dalje nema jasne koncepcije i filozofije koja bi mogla da donese dobit na evropskom nivou. U Humskoj, kao da se još zadovoljavaju činjenicom da su najbolji u svom selu.

Kao i uvek, samo dan ili dva po završetku takmičenja i odlaska igrača na odmor, počinju priče o odlascima. Partizan iako tim koji u Evropi ne može da ostvari pobedu godinama unazad, svakog maja i juna svoje igrače „prodaje“ Mančesteru, Čelsiju ili Juventusu, da bi se na kraju ipak ispostavilo da su to neki, objektivno daleko skromniji klubovi.

Spuštajući se niz tabelu Jelen Superlige, polako dolazimo do Crvene zvezde i Vojvodine, koje uvek imaju istih problema. Nedostatak licence za takmičenje u Evropi, koja bi mogla da bude izboksovana u „minut do 12“, manjak sreće, višak sudijske nepravde i ogromnu količinu optimizma pred narednu sezonu.

Što se kaže, po teoriji velikih brojeva jednom će i da „bljesnu“, pa će nas godinama uveravati kako je to ostvarivanje studiozno pravljenog biznis plana, mada se meni čini da bi u njihovom slučaju to pre bilo po onoj narodnoj „i ćorava koka ubode zrno“.

Jedini tim koji je premašio sva očekivanja je Jagodina, jer su se osvajanju nacionalnog kupa mnogi nadali, ali objektivno nisu verovali u to, pa im se treba čestitati.

Reprezentacija Srbije na čelu s selektorom Sinišom Mihajlovićem 7. juna igra ključnu utakmicu za neodlazak a Svetsko prvenstvo u Brazil. Orlovi su za ovih godinu dana pokazali da im nije mesto na najvećem svetskom fudbalskom takmičenju, a uskoro bi to trebalo da im saopšti i matematika, koju svi oni tako često pominju. Da mi je neko rekao da fudbaleri vole matematiku i da se kunu u nju, teško da bih mu poverovao.

Ipak, kao i prošle godine jedina svetla tačka je Branislav Ivanović koji je golom u 93. minutu svom Čelsiju doneo trofej u Ligi Evrope. Prošle godine je s „plavcima“ osvojio Ligu šampiona, ove sezone je pao za stepenik niže, ali imajući u vidu da u Minhenu nije učestvovao u trijumfu nad Bajernom, a da je u Amsterdamu bio strelac odlučujućeg gola, vrlo je verovatno da mu to pomeranje na dole nije teško palo.

Na kraju krajeva, nije ni nama, jer u trendu vrtoglavog pada srpskog fudbala ovaj lagani iskorak unazad stoji visoko na vrhu, kao najveći uspeh srpskog fudbala ove sezone.

0

0