Finale Lige šampiona

Mnogo će vremena proći, većina nas, ma koliko mladi bili u ovom trenutku, nećemo ni doživeti dok neki srpski klub ne zaigra u finalu Lige šampiona. Ali u skladu s psihološkim fenomenom „slatkog limuna i kiselog grožđa“ možemo da se hvalimo utakmicom Partizan – Crvena zvezda. Nema sumnje da je za nas to veća utakmica od one što će krajem maja biti odigrana na Vembliju.

To je nešto što je za nas, rođenjem predodređeno za „jeftinije ulaznice“, utakmica nad utakmicama. Pitanje prestiža, a neretko i bitisanja, jer ko izgubi često zažali i što se rodio.

Ima već nekoliko godina, kako utakmice ova dva rivala nisu rešavale pitanje šampiona, a sada ćemo u tih 90 i kusur minuta doći do spoznaje istine – ko je najbolji u Srbiji.

Do tada, metode su razne. Neko čita izjave samo igrača svog tima, neko se s podsmehom informiše šta „blebeću“ ovi drugi, dok treći zbog sujeverja ne čitaju ništa. Njima je dovoljno što u njima sve ključa i što s svojim istomišljenicima u nekom svom budžaku razrađuju taktiku kako da se osvoje tri boda.

S Topčidreskog brda ovih dana će stizati izjave kako s nestrpljenjem čekaju početak meča i kako će na stadinu u Humskoj pokazati da su kvalitetniji, a u subotu uveče će jedni od njih shvatiti da su bili u zabludi.

Pobednici će veličati svoh uspeh i podsećati da su uprkos svim usponima i padovima ove sezone zaista najbolji, dok će poraženi kao slamku spasa videti to što do kraja šampionata treba a se odigraju još dve utakmice.

Sve u svemu, čeka nas spektakl, a šta reći na kraju osim – napred naši…

0

0