Prokleto sam poludeo

Porodica, kao osnovna ćelija društva ključna je polazna osnova za dobro funkcionisanje određene zemlje. Od toga sve počinje i na kraju krajeva, tu se sve i završava. Bez toga ne postoji napredak ni prosperitet, a oslonac utemeljen u jakoj, stabilnoj i uređenoj porodici ne može iz težišta da pomeri nikakva prokletinja, pa makar to bio „prokleti novac, koji svima nama mnogo znači“.

Polazeći od pretpostavke toliko puta izrečene u Humskoj, da je Fudbalski klub Partizan jedna velika i ozbiljna porodica, koju krase idilična atmosfera i neslućene granice pragova tolerancije između njenih članova, imam utisak da nam se ne piše dobro.

Velikani koji vode ovaj klub, a koji su od njega u godinama apsolutne dominacije srpskim fudbalom napravili vašarsku atrakciju bez glave i repa, uništili su, ne samo tu osnovnu ćeliju društva, nego se svim silama trude da nam sprže i ovo malo moždanih vijuga, što mi je ostalo.

Percepcija cele slike u oko Partizana jasno mi govori da su zalihe zdravih rezona u mojoj glavi odavno ušle u crveno, jer činjenicu da jasno vidim da nas gospoda iz Humske bestidno prave budalama, mogu da protumačim jedino činjenicom da sam prokleto poludeo.

Jer, najtrofejniji predsednik u istoriji crno-belih, čija je valjda jedina sreća ta što je na testu inteligencije imao pola boda više od Vladana Lukića, ne bi sebi dozvolio da priča neistinu.

Nije to nikada radio, pa neće valjda ni sada.

Moj lični problem je taj što srećnu i zadovoljnu porodicu zamišljam na neki drugačiji način i što smatram čoveku kome praviš ispraćaj na novi posao u inostranstvo treba poželeti sreću. To je možda bilo nekad, dok sam još bio mlad i kad me je mama učila da ne čačkam nos pred ljudima i vodu pijem iz čaše, a ne iz flaše. Sada važe drugi običaji i norme.

Danas se u Partizanu na rastanku umesto: „Želimo mu srećan put i nadamo se da će napraviti uspeh“, kaže: „Uslov njegovog ostanka u tom klubu je da ih spase ispadanja, dakle, imamo dobre šanse da se brzo vrati“. Ili je to možda rečeno protiv uroka, nešto nalik onom „slomi nogu“, pre nego što nekoga ispratiš na ispit. Prosipanje vode odavno više nije u modi.

Analiziravši poslednjih 11 meseci u Humskoj, slikovito predstavljenih u 24 minuta oproštajne konferencije Ljubiše Tumbakovića, dolazi se do poraznog zaključka da smo svi mi sumasišavši, da smo prokleto poludeli i da prokleto ne znamo da rezonujemo. U suprotnom, zar bismo dozvolili grupi slatkorečivih volontera s debelim novčanicima da nam pričaju priče koje smo prerasli negde s 13 godina, kad smo odgledali poslednju epizodu Moćnih rendžera?

0

0