Priznajem, pogrešio sam

Juče tokom popodneva čujem se ja sa jednim kolegom. Čovek inače zagriženi Grobar, ali do te mere da mu i privatna mail adresa nosi naziv jedne njihove navijačke pesme. To se ipak ne odražava na njegov profesionalizam, a iako se odražava to se može viditi samo u obliku žestoke kritike prema voljenom klubu. Podržavam.

Međutim kako ovaj razgovor nije imao prefiks poslovni pitam ja njega:

– Jeli sine jesi se mnogo iznervirao na utakmci (oprala ih Voša na njihovom stadionu prim. aut.)? – na šta će on:

– Uh ne možeš da veruješ koliko, ali sam siguran da se nisam ni približno toliko iznervirao koliko si se ti obradovao.

Priznajem malo me je zatekao sa tom konstatacijom ali sam prilično brzo reagovao.

– Moram priznati da mi je bilo drago kad ste primili drugi gol – kažem a mislim kako sam zapravo reagovao i shvatim da sam, onako sa stegnutom pesnicom i uz povik „Tooo“ proslavio gol kluba za koji ne navijam.

I baš taj trenutak, potaknut navedenim razgovorom, naveo me je da postavim sebi jedno pitanje.

Kada i zašto se dogodilo da iz jedne potpune ravnodušnosti prema tom klubu dođem u situaciju da sa priličnom dozom emocija pratim dešavanja „preko brda“?

Još davne 1981. i prve utakmice na Marakani (izgubili smo gle slučaja od iste te Vojvodine, a ja od tada na dan utakmice ne nosim klupske boje zbog malera) nikad me suprotni tabor nije interesovao, a na njih bi obratio pažnju dva puta godišnje, dakle kada se igra derbi.

Nije me zanimao Dragan Mance, Moca Vukotić, Kvins Park niti Groningen. Imao sam važnijeg posla u to vreme, od Barselone, Reala iz Madrida, Kelna, Milana i da ne nabrajam sve klubove, priznaćete nekog sasvim drugog nivoa u odnosu na KPR i slične.

Čak ni prelazak Milka Đurovskog nije moj fokus pomerio ka JNA jer je stigao Bora Cvetković, tada poznat i kao „Lane sa Korane“.

I tako su godine prolazile, stigao je Kup šampiona, zatim je pokoren i svet, a potom je usledilo opšte poznato sranje i kontinuitet je prekinut.

Naviknut na vrhunske evropske predstave scena domaćeg teatra nikako nije mogla da zadovolji moj, a verujem i apetit većine. Po neki tračak nade u vidu Kajzerslauterna i Barselone tu glad je samo privremeno zavaravao.

Ipak realnost je postepeno počela da čini svoje. Prednost po broju titula i osvojenih kupova počela je polako da se topi, iako priznajem da me za to iskreno zabole jer je pehar iz 1991. za merilo vrednosti postavio samo Evropu, ali baš se preko brda igrala Liga šampiona, kao i Uefa liga tj. sadašnja Liga Evrope i to nekoliko puta, čak i sa prezimljavanjem, a to u mojoj kući nije bio slučaj.

Znam, bili smo sa Zengom tako blizu prezimljavnja, pa smo i sa onim Kosanovićem pikali jednu jesen u Ligi Evrope, ali sem u kvalifikacijama mi nismo odigrali niti jednu jaku evropsku utakmicu.

Onda je na paklenu evropsku sušu krenula i domaća. I kao devedesetih protiv Kajzera i Barse, sada je, na ovog puta našim poljama, po neki Kup je zavaravao glad.

Tako stigli smo tu gde smo sada. Bez Evrope kakvu sasvim sebično mislim da zaslužujemo, bez titula u ovom malom domaćem prvenstvu, gledajući kako tamo neki klub koji nam nije ni do kolena predstavlja najbolje što naš fudbal ima da ponudi.

I sada je sasvim jasno. Teška vremena ponekad umeju da izvuku ono najogore iz čoveka, pa sam tako i ja poklekao i sopstvenom greškom uzurpirao eksluzivnu privilegiju upravo pristalica kluba preko brda.

Ali obećavam da više neću. Ravnodušnost je opet na snazi, kao i čežnja za evropskim utakmicama, ali ona nikada nije ni prošla.

Anker

0

0