Ne znam da li mi igrači veruju

Reprezentacija Srbije, završila je takmičenje na Svetskom prvenstvu u Španiji sa najtežim porazom u osmini finala od domaćina 20:31 (11:20). Umesto u Barseloni, gde su svi videli “orlove” u borbi za polufinale, najbolji srpski rukometaši su svoj turnir okončali u Saragosi, tamo gde su ga i počeli.

Opet smo se obrukali, opet smo periferija svetskog rukometa i dali smo priliku svima da pričaju kako medalju možemo da osvojimo jedino kad smo domaćini i imamo podršku sudija.

Verujemo da to nije tako, ali nemamo nijedan jedini argument da to dokažemo. Na OI u Londonu smo dobili šamar, na SP u Španiji još jedan i šta nam sad ostaje nego da spustimo glavu i slušamo pogrdne komentare.

„Rekao sam i pre dolaska u Španiju da bi nam odgovarao stari sistem takmičenja sa grupom glavne faze, gde bi imali priliku za popravni. Izabrali smo najteži mogući put. Deveti ili šesnaesti, u principu je sve jedno. Jedino pitanje je da li verujemo jedni drugima ili ne? Nikada nisam prestao da verujem igračima. Nisam siguran koliko oni meni veruju“, kaže selektor Veselin Vuković i nastavlja svoju analizu neuspeha:

„Vrlo teško prihvatamo sportsku kritiku. Tako sam vaspitan da saslušam šta mi se kaže i da kažem šta mislim, a mislim dobro ekipi. Možda smo svi zajedno razmaženi, pa nećemo da prihvatimo kritiku, ali imaćemo sastanak, da vidimo ima li problema. Smatram da nema, ali hoću da se uverim u to.

Ovo jeste neuspeh, zato što smo mislili da možemo u četvrtfinale. Moja je greška i najveći problem to što smo na početku olimpijskog ciklusa sa devet novih igrača hteli medalju. Previše optimistično. Dosta smo dobrih minuta imali, na čemu možemo graditi optimizam, međutim, sa ovoliko neiskustva izvesniji su porazi sa golom razlike.

Bilo je i onih koji su izgoreli u želji da iznesu ekipu na leđima. To nije ispalo kako treba. Hoću da čujem i njih. Niko nije iznad reprezentacije i niko nije želeo da napravi nešto loše. Izgoreli su u želji i da se nađu mladima. Stariji su izuzetno prihvatili mlade i drago mi je zbog toga.

Pojedinci su mogli bolje, kao i ja uostalom. Imao sam dosta grešaka, ali upravo iz situacija gde smo mnogo lutali, tražili postavu. To je problem treće vrste, kako da napravimo od najboljeg napada neki balans sa odbranom, da ne igramo sa tri, četiri izmene, jer je nemoguće. Sportski je da neko ne odigra najbolje što može. Kvalitet igre nema razloga da ocenjujemo, ali su sa zalaganjem neki mogli više. Bilo je igrača od kojih se više očekivalo, ali ne ja, već oni sami i reprezentacija.“

0

0