Obradović: Partizan i PAO su moja dva kluba

Najtrofejniji košarkaški trener sa ovih prostora Željko Obradović po prvi put od kako je uplovio u trenerske vode još davne 1991. godine, ne nalazi se na klupi ni jednog klub. Obradović je zacrtao da će košarkašku 2012/13.  posmatrati „sa strane“ i toga se pridržava.

U opširnom intervju za Mondo, Obradović je govorio o tome kako provodi vreme van terena kao, ali i košarka je bila nezaobilazna tema. Prenosi vam neke od najzanimljivih odgovora Željka Obradovića.

Da li ste za poslednjih šest meseci napravili novu rutinu?

„Nema rutine! Od jedne kafe se uvek napravi društvo i onda dan ide kako ide. Dok sam radio, budio sam se oko devet, prvi trening imao u 11, pa onda ručak i obavezno spavanje. To mi je bila navika još iz igračkih dana. Sada ne radim, tako da za tim nema ni potrebe, ali mi se ranije događalo da imam obaveze u toku dana, da popodne odem na trening da se nisam odmorio i odmah vidim da to nisam ja! Pada mi koncentracija, a to ne volim, jer u mom poslu su koncentracija i motivacija dve najvažnije stvari. I to stalno pričam igračima… A, noć je vreme koje mnogo volim i veoma retko idem na spavanje pre tri-četiri sata ujutru“.

Koliko Vam nedostaju pištaljka, škripa patika, zvuk lopte koja udara u parket…

„Umem dobro da zviždim, tako da pištaljku nikad nisam koristio… Kao što nikad nisam voleo da dolazim na treninge u donjem delu trenerke. Stalno sam bio u farmerkama, patikama i gore u majici, da li Panatinaikosa ili nečijoj drugoj… Od kolega koje takođe ne rade, slušam priče kako ne mogu da izdrže. Ja od letos nisam bio ni na jednoj utakmici! Poslednje što sam gledao je bilo na turniru Mega Vizure, kada je gostovao Donjeck sa Vladom Jovanovićem. Na televiziji sam stigao da pogledam možda po desetak minuta raznoraznih utakmica“.

Da li vidite sebe u nekom „instant“ projektu, u koji će neko da saspe 20-30 miliona evra i kaže – „hajde, sad!?

„Naravno da je budžet bitan, ali nikad nije presudan. I umesto odgovora na to pitanje, voleo bih da se vratim na izjavu koju sam nedavno dao o Evroligi, a koju mnogi nisu razumeli na pravi način“.

Mislite na deo o „zatvorenoj Evroligi“?

„Evroliga, o kojoj ja pričam, ne mora da ima samo 24 kluba. Može da ima 32, može i više. Samo je bitna formula kojom ćemo doći do toga da dvorane budu pune. Ne može Evroliga da odustane od Partizana, ili sutra od Zvezde, od istorijskih litvanskih klubova, ili hrvatskih, koji moraju da se vrate. Oni će uvek imati manje budžete od ostalih, ali moraju da budu tu. Njima budžeti nisu bili prepreka da idu na Fajnal forove i da osvajaju trofeje“.

„Naravno da takmičenje mora da bude postavljeno tako da u njega ulaze novi klubovi, da li kroz ‘B’ diviziju, ili na neki drugi način. A, uvek će biti prostora da se evroligaši uključe u domaća prvenstva od aprila do juna, kao što se već radi u Srbiji“.

Dijamantidisa ste trenirali osam sezona i bilo je očigledno da imate poseban odnos, da se upravo na liniji Obradović – Dijamantidis temelje svi ti trofeji koje je Panatinaikos osvojio?

„Sigurno je jedan od najskromnijih ljudi koje poznajem, kojem je čak neprijatno da priča za medije o sebi i svojim uspesima. Onaj moj zagrljaj sa njim, posle finala protiv Makabija 2011. nije bio slučajan. Niti je bio izrežiran. Nego, to je to! Važnije i od trofeja. Meni kao čoveku je važnije od svega što mi je na proslavu 50. rođendana došlo hiljadu ljudi iz svih krajeva sveta. Titule? Kakve titule… Došli su jer poštuju ono što sam ja kao osoba, a ne Željko Obradović kao trener“.

Za 19 godina u inostranstvu, mnogo puta ste bili u situaciji da vodite ekipu protiv Partizana, posebno je to bio slučaj u Panatinaikosu. Kako ste se osećali?

„Uvek govorim da su Partizan i Panatinaikos moja dva kluba. To su za mene mnogo specifične utakmice i istovremeno velika borba, jer ne volim da igram protiv Partizana, a volim da dođem u Beograd na dva-tri dana! Sreća je što navijači Partizana znaju ko sam i šta sam i uvek su me dočekivali na najbolji mogući način“.

Takmičenje u ABA ligi ove sezone se baš „zakuvalo“. Da li je ona kvalitetom dostigla druge jake nacionalne šampionate?

„Lično mislim da je kvalitet podignut. Ali, ovde su se na temu Jadranske lige uvek vodile polemike, od kojih sam ja bežao, jer ću uvek da naiđem na reakciju ‘šta ovaj priča, on ne živi ovde godinama'“.

Da li sa ove distance žalite zbog emotivnog izlaganja posle eliminacije sa Evrobasketa 2005, kada ste ukazali na neke negativne pojave u reprezentaciji, ali nikoga niste pomenuli imenom i prezimenom?

„Sve to što sam rekao na konferenciji, prethodno sam rekao igračima u svlačionici, tako da sam posle toga uvek mogao da ih pogledam u oči. Žalim, pre svega, što su ljudi i igrači, kakvi su bili Tomašević, Rebrača i Bodiroga, završili reprezentativnu karijeru na taj način. Meni je reprezentacija uvek bila najveća svetinja, osećaj sa kojim ništa nije moglo da se poredi. Mi smo tada imali tim koji je mogao da bude prvak Evrope i ja sam do poslednjeg sekunda utakmice sa Francuzima verovao da ćemo iz Novog Sada otići u Beograd, na završnicu takmičenja… a dozvolili smo da svi izgubimo – ja kao trener i oni kao igrači“.

0

0