Gost redakcije HotSporta i kompanije MaxBet bila je naša strelkinja Ivana Maksimović-Anđušić, sa kojom smo se dotakli brojnih tema u vezi njenog sporta, nakon čega je odigrala humanitarni tiket čiji je potencijalni dobitak namenila fondaciji Aleksandra Šapića – ‘Budi human’.

Povezane vesti

Neki ljudi jednostavno su predodređeni za određene stvari, profesiju, sport i velika dostignuća u okviru istih. To je svakako slučaj kod Ivane Maksimović-Anđušić koja je genetski definitivno predodređena za streljaštvo. Kod nje jednostavno nije moglo biti drugačije.

Otac Goran Maksimović streljačka legenda i osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu, majka takođe bivša strelkinja, sada oboje uspešni treneri… Odrastanje u streljani, u okruženju strelaca, svakodnevno obitavanje na takmičenjima. U takvoj situaciji teško je bilo očekivati da i ona može pobeći sa tog puta. Jer kako se kaže: ‘Iver ne pada daleko od klade’.

Iako je i po njenom priznanju tokom rane mladosti često lutala, kao i većina dece se oprobavala u raznim sportovima, na kraju je magnetizam između nje i streljašva učinio svoje i pruvukao je ka ovom sportu, koji mnogi u Srbiji smatraju atipičnim za devojke.

Puška je postala njena glavna igračka, ili oruđe, kako vam draže, a vrlo brzo se pokazalo da je napravila pravi izbor, pošto je već do svoje 25. godine napravila nešto o čemu mnogi sanjaju čitavu karijeru, došla je do olimpijske medalje, titule prvakinje Evrope i nekolicine odličja na Svetskim kupovima.

Kada tako mlad ostvariš mnoge ciljeve prirodno je da u jednom momentu dođe i do malog zasićenja, emocionalne ispražnjenosti, a to je bio slučaj kod Ivane koja u prethodnom periodu pušku malo ostavila po strani. Međutim, ne i zaboravila.

-U jednom periodu zaista je došlo do malog prezasićenja kod mene, trebalo mi je malo odmora od svakodnevnih sportskih obaveza, putovanja, takmičenja… Da se malo da primirim i posvetim nekim drugim životnim stvarima. Ponekad treba znati i kada napraviti pauzu, odmoriti. Dosta vremena provodim u Kazanju sa suprugom Danilom, jedan period nisam ni trenirala… Sada kada sam na državnom prvenstvu ponovo uhvatila pušku u ruke shvatila sam koliko mi je sve ovo nedostajalo. Iako rezultat nije bio baš najbolji, bila sam jako srećna. Sada ću neko vreme biti u Srbiji i počinjem lagano sa pripremama za takmičenja koja me očekuju u maju – počela je Ivana razgovor za HotSport.

Početak 2018. godine doneo je dosta promena u našem streljaštvu. Na rukovodeća mesta došla je nova garnitura, mladih, ambicioznih ljudi a Streljački savez je po prvi put u istoriji dobio generalnog sponzora. Ovo obećava neke pomake na bolje u jednom od naših najtrofejnijih sportova.

-To je velika stvar za nas i velika podrška što je MTS stao iza nas. Takođe cela ta postavka ljudi u savezu se promenila, na čelo su došli mladi ljud i verujem da će to sve lepo da se organizuje, raspodeli, da će više možda da se okrenu ka tim juniorskim kategorijama. To je pre nama bilo baš jako, dok sam ja bila mlađa i ekipa pre mene. Ali sad ih je nekako manje jer se mnogo više ulaže u te vrhunske sportiste. Verujem da će to malo sada da se preokrene i da svarno imamo nekog da i iza nas ostane. Obećana nam je i izgradnja tog nekog nacionalnog strelišta, pošto uslovi do sada baš i nisu bili najbolji. Mlade treba da privučeš na neki način, da im organizuješ dobre uslove za rad… Verujem da kad se sve to završi biti mnogo lakše svima nama – ističe Ivana Maksimović-Anđušić.

Kada je reč o početnicima, olimpijska vicešampionka iz Londona ističe da su mladi srpski strelci, na startu bavljenja ovim sportom suočeni sa velikim problemima.

– Strejaštvo je jako skup sport to iole ko prati streljaštvo zna. Neko od nas ima sreće da ga sponzori iz sveta streljaštva uhvate pod svoje pa da nemaš toliko briga, ne moraš da misliš, ali za početnike je zaista jako teško jer i klubovi su u lošem stanju i tu roditelji zaista moraju da pruže jaku podršku. Kada dođeš do nekih rezulta pomogne i savez i olimpijski komitet ali do tada sve je na klubovima i roditeljima. Ja sam imala tu sreću da mi je tata legenda u sportu i na osnovu njega sam uvek imala najbolje uslove, opremu i sve, pa sam imala tu olakšavajuću situaciju, koju mnoga deca nemaju. Tu su zato velika odricanja ali ja kažem, oni koji su predodređeni da budu šampioni, da uspeju u streljaštvu, to se vidi već na početku. Nakon godinu dve dana treniranja se vidi da li vredi ulagati u dete – ističe naša strelkinja.

Ipak kao i u svakom sportu talenat nije sve. Streljaštvo kao i svaki sport izuskuje puno truda, rada, treninga ne bi li se ostvarili veliki rezultati. Čak i ako odrastaš u streljačkoj porodici i streljaštvo ti je takoreći u krvi.

-Moji roditelji, koji su i treneri kažu da je jedan posto talenat a da je sve ostalo rad. Verujem da je isto u svakom sportu. Ja sam ubeđena da osoba koja 10 puta radi više od tebe može da te pobedi, prestigne ma koliko da si talentovan. Ja sam se od starta tražila, menjala sportove i nekako nisam mislila da je streljaštvo za mene. Nisam bila osoba koja je smirena, staložena, da mogu tako sve statično da prihvatim i budem mirna. Zato nisam bila ubeđena da mogu da uspem u ovom sportu. Međutim, proradili su ti streljački geni, ja sam u streljaštvu čitav život, od malena su me vodili po takmičenjima i to je nekako presudilo. Streljaštvo je od mene napravilo kompletnu osobu, pomoglo mi da smirim temperament, budem manje impulsivna, staložena. Da se sa nekim problemima izborim na drugačiji, zdraviji način nego pre. Ranije nisi mogao da me uhvatiš, sve je to bilo impulsivno, moralo je da bude po mom. Streljaštvo je zaslužno što sam postala kompletna ličnost- ističe Ivana, koja otkriva da je u ranoj mladosti dosta eksperimentisala sa sportovima, a mnoge će iznenaditi koji sport se nalazi na vrhu njene liste omiljenih:

-Fudbal je bila jedna od mojih najvećih ljubavi. Fudbal i tenis… Iako se u mojoj kući sve pratilo i košarka i odbojka, imala sam priliku da mnoge od velikih sportista i upoznam. Sa Olimpijksih igara tata mi je donosio potpise, slike, suvenire. Bili smo zaluđeni za sportom. Sve sam probala, ali za odbojku sam bila niska, košarka- nema šanse. Za fudbal mi je majka govorila: ‘Gde ćeš ćerko, nije to za devojčice’. Tata mi je sa druge strane već spremio kopačke, dok se mama baš nije slagala sa time. Tenis, kada sam došla do nekog nivoa nije moglo finansijski da se izgura i na kraju sam se ponovo vratila streljaštvu – rekla je Ivana i tu je prestalo dalje lutanje i počelo stvaranje buduće šampionke:

-Od momenta kada sam se vratila među celu tu ekipu, prisustvovala takmičenjima, odjednom se nešto u meni probudilo. Pomislila sam biće lako meni ovo… Ali stvarno kad imaš talenat i kad ti je to u genima, pogotovo kad u kući imaš dve osobe koje sve znaju o streljaštvu… Mama koja je izvanredan psiholog, otac legenda u ovom sportu. Ja kažem oni su mi za 60% olakšali da ja nešto napravim. Tako da ne kajem se što sam se vratila, ali bih volela da se u budućnosti barem rekreativno oprobam u nečem drugom – kaže Ivana Maksimović-Anđušić.

Naravno, u ovom razgovoru nismo mogli da se ne prisetimo najvećeg Ivaninog uspeha i olimpijske medalje iz Londona 2012. godine.

– Sada kada se setim kao da je bilo pre sto godna, kao da je to neki drugi život. Ta medalja se nije desila tek tako, radilo se jako za nju. Iako sam bila mlada, još prve igre… Jer u streljaštvu nije kao u plivanju ili atletici gde i mlađa godišta idu na jedno takvo takmičenje. Kod nas se te prve igre da kažem bacaju u vodu, jer ti tek od 27-28. pa do 35. godine praviš najbolje rezultate. Tad si najzreliji, psihički najstabilniji i jednostavno i na nekim poljima si ostvaren. Pa se to sve nekako u tom razdoblju sklopi. Međutim ja sam nekako bila jako spremna, iako mi je to bila tek druga seniorska sezona. Šest meseci pred igre ja sam pobeđivala stalno, gađala rezultate koji su bili ravni rekordima i državnim i evropskim, tako da sam bila vrlo samouverena – rekla je Ivana Maksimović-Anđušić, međutim dobra forma i samouverenost ne bi bile dovoljne da pored sebe nije imala jednu osobu, koja joj je pomogla da prebrodi svoja mladalačka iskušenja u jednom specifičnom okruženju:

-Opet sa druge strane to je bio neki faktor prve igre, atmosfera, sve to ume da te nekako saseče, učini da izgubiš fokus i ne uspeš u cilju. Ja sam možda i bila na putu da mi se to desi, jer sa sam htela sve da vidim, sa svima da se družim, sve me je zanimalo… Bila sam tek na početku karijere i kad hodaš svaki dan na istom mestu gde i Bolt, Felps, kad sa Novakom sediš svaki dan… Prosto izgubiš fokus. Ipak moja mama je zaslužna što nisam skrenula sa puta, uvek je bila uz mene. Nekada smo se i dosta svađale, bilo je tenzije, jer nekad nije lako raditi s roditeljima i obrnuto… Tačno je znala da primiri moj temperament, kada da povisi ton, kada da me iznervira, kad da me smiri, da me spusti na zemlju. Da kaže ‘daj da završimo posao zbog kog si došla pa posle uživaj’ – priznaje naša strelkinja.

Iako igre nisu počele onako kako je ona želela i zamišljala, Ivana je pronašla unutrašnju snagu da ostvari svoje snove.

-Ja sam imala dva nastupa. Prvi sa vazdušnom puškom koji nije bilo toliko loš, ali za mene jeste jer nije doneo to što sam htela. Tako da sam taj dan malo ‘potonula’. Razmišljala zašto nisam ušla u finale kad sam bila spremna, zašto se to desilo. Međutim nakon toga sam imala pet dana da dođem k sebi, da se spremim za drugu disciplinu koja meni jeste bila jača, draža i rezultati su mi bili bolji. Ceo taj olimpijski duh me je poneo. Svi su jurili medalje svi su pričali o tome, to me je podstaklo. Ali tada je bilo dosta loših rezultata kod naših sportista i to je takođe u meni probudilo želju da obradujem sebe, obradujem druge i motivisalo me da napravim rezultat – otkriva Ivana i priseća se momenata sa tog, može se reći istorijskog meča u kome se izborila za olimpijsko srebro:

-Taj dan je nešto posebno za mene, ni na jednom takmičenju nisam osetila ništa slično, ma ni približno. Toliko sam bila u fokusu, skoncentrisana, da nisam ništa videla oko sebe. Mislila samo o pucanju, jedan za drugim stavom sve odrađivala, mislila o tehnikama i bukvalno sve ostalo je bilo isključeno. I na kraju kad sam sela posle partije, pogledala onaj rezultat koji je bio ravan olimpijskom rekordu… nisam mogla da verujem da sam to uradila i nisam mogla da shvatim kako sam došla do toga. U narednom momentu našla sam se u očevom i majčinom zagrljaju. Niko od nas nije mogao da veruje šta se zapravo desilo. Danas se nekad zapitam kako si tada mogla a ne možeš sad, ali eto tako se nekad namesti momenat da može da vladaš emocijama, mislima, što je najteži posao. Jer tehnike i veštine, to se u svakom sportu nauči posle 16 godina – kaže Maksimovićeva.

Olimpiske igre u Riju nisu bile tako uspešne za našu strelkinju, iako su je milimetri delili od novog finala. Ipak na ovim igrama je doživela jednu neverovatnu čast, da na svečanom otvaranju ponese srpsku zastavu.

– Jesam ja bila u svakom smislu spremna za ovo takmičenje, ali jednostavno nije isto kada ideš na Igre kao neko nepoznat, kao neko od koga se ništa ne očekuje, ili kao osoba koja je uzela medalju na prošlim igrama, koja je sada nosila zastavu i o kojoj svi pričaju kao favoritu za medalju. U takvim situacijama sve bude za 50% teže, verujem da je svima tako. Za ta 0,2 kruga mi je izmaklo finale, a kad se već nađeš tamo tu je već sve moguće. Ipak ovoga puta se nije poklopilo, desilo se da je dosta nas koji smo možda bili i favoriti za medalje otišlo kući sa lošom emocijom, lošom atmosferom. Nesrećni jer nismo uradili ono za šta smo otišli tamo. Ipak kako smo mi otišli kući, tako su ostali sportisti u tom drugom delu Igara počeli da osvajaju medalje. Da sam se ja u tom momentu takmičila, verujem da bi i mene sve to poguralo da uradim više – rekla je Ivana koja je godinu dana ranije pre Rija došla do svog prvog pojedinačnog zlata na međunarodnoj sceni i to na Evropskom prvenstu u Mariboru.

-Svi mi strelci smo imali jako dobre rezultate pred OI. Mesec dana pred tog Evropskog prvenstva su bile prve Evropske igre u Bakuu, na kojem je dosta naših strelaca osvajalo medalje. Ja sam tu imala dva finala, iz kojih sam izašla bez odličja. To me je nekako baš pogodilo, uticalo da moje samopouzanje i nekako nisam imala snage da se podignem. To Evropsko je došlo posle mesec dana, ja sam otišla tamo nekako utučena, bukvalno da odradim svoje pa šta bude. Ispostavilo se da mi je Bog tu vratio sve što mi je da kažem izmaklo na prethodnom takmičenju i tu zlatnu medalju ne bih menjala ni za koju drugu. Zlatnih je jako malo u mojoj karijeri, zato mi je ovo iz Maribora drago kao olimpijska – ističe Ivana.

Ova godina donela je i promenu pravila u ženskom streljaštvu, budući da je Svetska streljačka federacija odlučila da trajanje ženskog meča izjednači sa muškim. Pa će se kod vazdušne puške umesto dosadašnjih 40 pucati 60 hitaca, odnosno u malom kalibru 3×40, umesto 3×20 hitaca.

-Moj muž (Danilo Anđušić) ume tu da opaskuje, ‘ti si uvek za žensku ravnopravnost, eto ti sad’. Ja onako kažem zašto je to moralo ovako. (smeh) Stvarno je teško, žene koliko god da su jake one su krhke, streljaštvo jeste muški sport, ali je zastupljen dosta i među ženama. Ipak od kada je ovo uvedeno vidi se koliko su žene čak možda i bolje rezultatski od muškaraca. Ova promena je nešto novo što mene čeka, sa čime se suočavam, jer ja nisam navikla na to, nikad nisam tako pucala… Možda na treningu. Sve je to novo, treba te neke specifične kondicije. Ja vežbam sve ovo vreme, u dobroj sam formi, trčim, idem u teretanu, stvarno sam spremna, ali prosto steljaštvo je specifičan sport, specifičan je položaj, pokreti, vreme koje provedeš stojeći ili klečeći… Prosto to nešto ne možeš da vežbaš u teretani ni kod kuće. Ta kondicija se postiže samo treninzima. Tako da trebaće mi vremena i psihički da ne stanem kad završim sa 40 hitaca, koliko ženski meč do sada trajao, već da nastavim do 60. Ali ja se toga ne bojim, ne plašim se da će to nešto da mi oduzme. Naprotiv, radujem se tom izazovu, da se borim sama sa sobom. Verujem da će sve biti dobro – uverena je Maksimovićeva.

Naravno nezaobilazna tema bio je i njen suprug Danilo Anđušić, nekadašnji košarkaš Partizana, a sada član Uniksa iz Kazanja. Posebno nas je interesovao njihov odnos kada je u pitanju klubaštvo, budući da je Ivana deklarisani fan Crvene zvezde.

– Da vi imate neku kameru u kući kada je utakmica. Moj muž je jako dobro vaspitana osoba, koja poštuje sve druge. Ja nikad nisam bila vatreni navijač, za razliku od njega. Ali ja sam osoba koja ne da na svoje, za šta god da se borim ja ću da probam da ti dokažem da sam ja u pravu. Tako da kad su utakmice budu nekad i neke opaske, svako navija za svoj klub, ali je to zdrava atmosfera. Ko god je tu sa nama smeje se, bude im zanimjivo. Ali uvek čestiamo onome ko pobedi, bilo moji ili njegovi. Kažem i ja sam oduvek imala prijatelje u Partizanu, Danilo u Zvezdi. Moj otac je bio predsednik SK Partizana. Mama i tata su pucali za Partizan. Imamo dosta prijatelja na obe strane i nema problema ko god da pobedi-, ističe Ivana, ali priznaje da joj nije baš bilo sve jedno kad je njen suprug po drugi put vratio među crno-bele:

-Bilo mi je teško kada je drugi put igrao u Partizanu. Možda ja čak i nisam bila za to ali ispalo je kako je ispalo. Bilo je teško ići na utakmice tada i navijati za njegov tim ali jednostavno nikada nisam bila zlonamerna i nije bilo razloga. Jednostavno ko je bolji taj će i da pobedi- priznaje naša strelkinja.

Zanimalo nas je i kakva je atmosfera vladala u domu Anđušića prilikom poslednjeg velikog okršaja Partizana i Zvezde, u finalu Kupa Radivoja Koraća. Na kraju su crno-beli slavili u ovom meču, kao i 2012. godine kada je Danilo proglašen za MVP-a finala.

-On uvek prati sa posebnim emocijama te utakmice. Ja sam navijala ali verujem da je njegova emocija bila 200 puta jača. Postoji kod njega velika želja da se još jednom u karijeri možda i vrati u Partizan, iako se prva dva puta nisu završila kako je on želeo i planirao. Iak njegova ljubav prema Partizanu ga uvek vuče nazad. Znam da ga i navijači i saigrači poštuju i vole, ja vidim koliko po društvenim mrežama dobija podrške gde god da igra. On je uvek siguran što se toga tiče. Ali i od kluba zavisi. Još uvek je osetljiv zbog svega što mu se dogodilo tokom poslednjeg boravka u klubu, ali verujem da bi se barem pred kraj karijere ponovo vratio – rekla je Ivana koja se za kraj kratko osvrnula na svoju novu funkciju, podpredsednice Sportskog saveza Srbije:

– Nisam još preterano svesna ove funkcije, budući da Davor Štefanek koji je i predsednik tu sa svojom ekipom odrađuje veći deo posla. Ja poslednje vreme i nisam mnogo u Srbiji, ali jako mi je drago što je izabrao mene za ovu funkciju pored svih tih velikih imena i dragih ljudi. Drago mi je što je i tu došla neka mlađa ekipa, sa novom energijom i očekujem da će doneti neko poboljšanje. Polaskana sam što sam dobila priliku da odlučujem o nečemu, da pokušam da pomognem nekome ako mogu. Davor je dečko sa vizijom, sa ispravnim stavovima i srećna sam što sam deo toga-, zaključila je Ivana Maksimović-Anđušić razgovor za HotSport.

Evo i tiketa čiji bi potencijalni dobitak bio namenjen u humanitarne svrhe: