Put šampiona nije samo borba na terenu, već i van njega…

Povezane vesti

Nađa Higl je 2009. šokirala svoje Pančevo, celu Srbiju, pa i čitavu planetu svojim zlatom na 200 metara prsno, kada je i jednu Rebeku Soni ostavila iza sebe furioznim finišom. Međutim, danas, osam godina kasnije, proživljava mnogo teške momente.

Na svojoj internet stranici je objavila da se bori sa teškom i neizlečivom bolešću i detaljno objasnila o kakvoj se borbi radi.

Njen problem je bolest debelog creva, pod nazivom ulcerozni colitis, koju doktori dugo nisu mogli da ustanove.

– Još dok sam bila dete, osim dečjih standardnih bolesti, nikada nisam imala nekih većih zdravstvenih problema. Od šeste godine života sam se bavila plivanjem i vodila zdrav život.

Od šestog razreda osnovne, kada sam operisala krajnike, pa do trudnoće, moj zdravstveni karton je bio prazan. Hiljadu puta sam se zapitala da li je moguće da se ovako nešto desi osobi koja je živela zdravim, sportskim načinom života?

Kao što i sami znate, ne postoje pravila u životu koja nam garantuju da ćemo biti živi i zdravi ako živimo zdravo. Ja sam teško podnela činjenicu da ću do kraja života morati da pijem lekove i da će postojati periodi u kojima ću morati da idem na biološke terapije i da ležim u bolnici.

Krenuću od samog početka. Prvu trudnoću sam iznela savršeno i sve je prošlo idealno, ako zanemarimo dugometražni porođaj. Nisam imala neke tegobe u prvoj trudnoći i to je bio najveći razlog zašto sam odlučila da ubrzo proširimo našu divnu porodicu i da Dragan ima sa kim da odrasta.

Želja mi se brzo ispunila i ostala sam u drugom stanju i sve je prolazilo u najboljem mogućem redu. Međutim, oko šestog meseca trudnoće, krvna slika, tačnije nivo gvožđa u krvi je bio u padu. Povezivali smo to sa malom razlikom između dve trudnoće, kao i hemoroidima koji su me još od prvog porođaja mučili.

Dakle, našla sam se u situaciji da su svi simptomi jednostavno bili zamaskirani zbog stanja u kom sam se nalazila. Tri puta nedeljno sam u bolnici primala gvožđe, međutim nije bilo pomaka. Došlo je do toga da će mi možda biti neophodna transfuzija, što me je užasno plašilo.

Borbu sa gvožđem smo vodili do početka osmog meseca trudnoće, kada me je ujutru odjednom počeo da probada bol u stomaku. Sva sreća pa sam znala da nije u pitanju beba, jer sam imala iskustvo kako kontrakcije izgledaju.

Spakovala sam starije dete i odvela ga kod majke, a ja krenula da vadim krv kako bi dr Parović, koji mi je vodio trudnoću, video nivo CRP-a. Rezultati su bili katastrofalni, a doktor je odmah potvrdio da je beba u dobrom stanju i uputio me kod dr Moše kako bi mi proverio stanje unutrašnjih organa.

Svi simptomi su ukazivali na pankreatit, što su kasnije analize i potvrdile. Verujte mi, nisam bila svesna u kojoj sam se opasnosti nalazila. Hitno su me prebacili  na intenzivnu negu u Višegradskoj bolnici i pristupili svemu veoma ozbiljno.

Zbog stanja u kom sam se nalazila, nisu mogli da primene agresivnu terapiju, ali su uspevali da umanje bolove i stabilišu situaciju. Taman što su me skinuli sa intezivne nege i prebacili na održavanje trudnoće, usledio je novi napad i dr Petronijević je, uz pomoć hirurga dr Dušana Jovanovića, nedelju dana nakon carskog reza konstatovao da se pankreas vratio u normalu i konačno sam mogla da idem kući, a tada moje muke počinju.

Naime, tokom čitave trudnoće sam imala krvave stolice koje smo povezivali sa hemoroidima, međutim nije bilo tako. U toalet sam trčala 20-30 puta dnevno, i za nedelju dana sam izgubila 10 kg.

Konstatovano je da sam zaradila klostridiju, međutim i nakon duge terapije, odlazak u toalet je postao svakodnevnica. Na nagovor kume, otišla sam na kolonoskopiju, gde su, čim su malo zašli u crevo, videli o čemu se radi jer je crevo bilo u katastrofalnom stanju.

Dijagnostikovan mi je ulcerozni colitis, bolest debelog creva. U prvi mah sam bila užasnuta što je to autoimuna bolest koja će me pratiti do kraja života. Počela sam sa terapijom, i nadala se poboljšanju, ali nakon nekog vremena sam opet pala jer nije bilo napretka.

Tek kada sam hospitalizovana na odeljenju za gastroentrelogiju na Zvezdari, i kada su mi prof. Njegica Jojić i dr Marijana Protić uvele pravu terapiju, počela sam da osećam boljitak. Moja borba i dalje traje, još uvek nisam ušla u remisiju, ali imam dva najlepša motiva za borbu.

Iako zbog bolesti nisam uspevala da se izborim sa dve male bebe, bila sam srećna što imam priliku da ozdravim i da ih gledam kako rastu. Zahvalna sam što je u pitanju bolest koja može da se kontroliše i sa kojom može da se normalno živi kad se uvede u stanje remisije.

Ja sam na putu ka tome i nadam se da ću uz pomoć biološke terapije doći do rezultata…