Malo ko je očekivao na početku sezone da će se šampionska titula vratiti na Banjicu. Nisu to najavljivali ni trener Vladimir Vujasinović, ni predsednik Aleksandar Šoštar, već samo da će raditi kao i do sada i da će im igranje u regionalnoj ligi i Ligi šampiona služiti za sticanje iskustva. Naravno, podrazumeva se da igrači moraju da daju maksimum i da se mora voditi računa o rezultatima i renomeu kluba. Tako je i bilo, pa i više od toga…

U sezonu se krenulo sa sopstvenim snagama, bez Ćuka, Dedovića, Živojinovića, Čučkovića, Obradovića, Rackova, Tomaševića. Kapicu prvog tima navikli su klinci sa Banjice, uz Mandića i Subotića i stranca Gilena


Rističević je postao prvi golman, branio je fenomenalno tokom cele sezone, pogotovo u plej-ofu. Vico, Jakšić, Tanasković i Stojanović su i prethodne sezone bili u prvom timu, sada su dobili još veću ulogu, a priključili su im se Manojlović, Repanović, Gogov, Asanović i Lazić.

Vujasinović je početkom sezone, u kojoj je ponovo bio suočen sa drastičnom promenom tima, na pitanje može li Partizan ponovo da bude prijatno iznenađenje, jer ni minule dve sezone od crno-belih niko nije očekivao plasman na Fajnal-for, odnosno Fajnal-siks Lige šampiona, rekao da ne zna šta će biti. Bio je siguran da će momci kroz sva takmičenja ubrzano sazrevati… Rekao je da se stvara tim za budućnost, koji bi za dve sezone trebalo da bude kadar da osvoji i Ligu šampiona. 

Momci su napredovali izvan svih očekivanja, a svi u klubu su to shvatili i pre Nove godine, pa su u decembru hrabro izašli sa najavom da idu na osvajanje Kupa Srbije. Mnogi ni tada nisu verovali da je to moguće, ali Partizan je bio jako blizu. Izgubio je sa 5:4, ali i tada je nešto dobio – iskustvo igranja za trofej. I poraz je lekcija.

Najavljena je borba za titulu, vratio se Slobodan Soro. Opet je većina smatrala da su Radnički i Zvezda u prednosti. Pretpostavljalo se da će onaj tim koji bude bolji u finalu pre finala, polufinalu večitih, biti šampion Srbije. Radnički je već bio u velikim problemima zbog besparice, otišlo mu je dva igrača… Ali, nekako su svi videli Zvezdu u finalu. 

Pitao se i Partizan. I te kako. I vraćao se sa dna, da bi na kraju spektakularno, posle peteraca, izbacio Zvezdu, skinuo joj krunu i plasirao se u finale.

Uoči finalne serije Šumadinci su ostali i bez Nikole Dedovića, ali su na papiru bili favoriti. Još jednom se pokazalo da ne igra papir, a dobijao ih je Partizan ove sezone i u jačem sastavu i možda bi i u finalnoj seriji. Tri neizvesna meča, tri pobede Partizana i nova titula, 26. u klupskim vitrinama.

Ukratko, tako su klinci postali šampioni, a nekolicina je debitovala i u seniorskoj A reprezentaciji. Osim Vladimira Vujasinovića i kompletnog stručnog štaba nemerljiv udeo u tome ima i Slobodan Soro. I ne samo zato što je uskočio u bazen na pola serije peteraca u drugom meču protiv Radničkog i doneo crno-belima pobedu, već u iskustvu, znanju i samopouzdanju koje prenosi na ove momke. Da nije njega, prosek godina u Partizanovom timu bio bi oko 20 godina. Sa njim je 21, 5, ali daleko od toga da takav majstor nešto kvari… Pokazao se taj spoj kao dobitna kombinacija.

Uostalom, i Vujasinović se posebno zahvalio Soru i izrazio želju da njegovi momci jednoga dana budu takvi ljudi. A uz njega na klupi i Sora u bazenu crno-beli momci imaju najbolje primere oko sebe.

Imaju nešto posebno, neuobičajno, reče Vujasinović nedavno. Imaju šampionski gen. To je to…

 Šampioni Srbije postali su:

1 Slobodan Soro (1978.)

2 Luk Gilen (1990.)

3 Dušan Mandić (1994.)

4 Nemanja Vico (1994.)

5 Gavril Subotić (1995.)

6 Mihajlo Repanović (1996.)

7 Draško Gogov (1995.)

8 Nikola Jakšić (1997.)

9 Marko Manojlović (1996.)

10 Đorđe Tanasković (1994.)

11 Ognjen Stojanović (1996.)

12 Mateja Asanović (1996.)

13 Dimitrije Rističević (1992.)

14 Lazić Đorđe (1996.)

Svi do jednog su sebe ugradili u ovu titulu. Kako sami oceniše, u inat svima… Prepoznali su to navijači, možda će i neki sponzori, ili će Grobari uraditi ono što rade za KK Partizan. Kako god, samo da pomoć stigne.

Šta bi ovaj tim tek radio da ostane na okupu?