Rekreativnim sportom bave se bivši ili nesuđeni sportisti, policajci, lekari, umetnici, glumci… čak i književnici. Jedan od njih je Miomir Petrović, nekada aktivan takmičar, a poslednjih 25 godina pasionirani rekreativac u svetu biciklizma, autor brojnih, sve čitanijih romana i profesor na Fakultetu za kulturu i medije. Priču o svojoj ljubavi prema biciklizmu i ispunjenosti koju mu donosi magično okretanje pedala, u jednom dahu ispričao je u intervjuu za HotSport.

Povezane vesti

Miomir Petrović je diplomirao dramaturgiju, magistirao teatrologiju, doktorirao teoriju umetnosti i ostvario se kao veoma popularan pisac u književnom svetu Srbije, ali sve vreme u njemu nije jenjavala pasija prema prvoj sportskoj ljubavi iz detinjstva – biciklizmu. Upravo ga je umetnost, tačnije sam dizajn trkačkih bicikala, već sa 12 godina privukao ovom sportu. Kao ‘krivca’ za stvaranje ove strasti ističe tadašnjeg prvog komšiju Gorana Koricu, eleganciju njegovog Montanjera i, kako kaže, ‘fensi’ opremu kojom mu je privukao pažnju. Veoma brzo se učlanio u beogradski biciklistički klub Avala i tako je za Miomira Petrovića počela ljubav prema okretanju pedala koja i danas traje.

– Kada sam počeo da se bavim biciklizmom, prvo takmičarski, a potom „samo“ rekreativno, bezbednost u saobraćaju u Beogradu je bila na mnogo većem nivou. Pre svega jer je bilo manje automobila, a i asfalt je bio bolji. Druga stvar, ljudi su bili potpuno nenaviknuti da vide nekoga na biciklu obučenog kao marsovca, u fluorescentnoj opremi pripijenoj uz telo, na bicikli s tankim gumama. Na kolovozu većina vozača misli da praviš prekršaj. Dešavalo se da otvaraju prozor i viču: ‘Dečko, šta radiš, poginućeš!’ – počeo je uzbudljivu priču o rekreativnom biciklizmu Miomir Petrović.

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

Po njegovim rečima, nije fraza da je rekreativni biciklizam zaista stil života. To dokazuje i nekadašnje uspešno dovijanje i improvizacije u opremanju za jednu redovnu vožnju.

– Oprema je u odnosu na današnju bila veoma siromašna. Zimi smo, na primer, nosili smešne hulahopke, a umesto današnjih kamašni koje se navlače preko šprinterica, sekli smo vunene čarape da bi mogla da se provuče noga i sistem za vez na pedali. Čak i tako urnebesno opremljeni trenirali smo kud i kamo ozbiljnije u odnosu na današnje šminkere. Čast svakom ko se rekreira, ali danas je poražavajuće kada čovek ode na Adu i vidi neke direktore, ozbiljne ljude pune para u fenomenalnoj opremi, ali i sa ogromnim stomacima. Vidiš pet hiljada evra kako prolazi pored tebe, a da čovek ne zna ni da vozi, ni da pretiče. To meni stvarno deluje pomalo blesavo.

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

Kada vremenske prilike to dozvoljavaju, Miomir vozi tri do pet puta nedeljno i to po 100 kilometara, što ne smatra previše ekstremnom vožnjom. Po sezoni, sada prelazi skromnijih 2. 500 – 4. 000 kilometara. Ne smeta mu da vozi sam, ali to češće radi u društvu, koje takođe oseća istu strast prema rekreaciji. Kafić ‘Ceca’ na Adi tradicionalno je mesto okupljanja svih biciklista na kojem se prave pauze i pričaju ‘ribarske priče’. Svaki vozač ima nadimak po natpisu na dresu, pa je tako naš sagovornik u svom društvu decenijama poznat kao ‘Mića-Del Tongo’, s obzirom da je igrom slučaja godinama nosio dresove ove italijanske ekipe.

– Nama u vožnji više nisu bitne sekunde, već pređeni kilometri. Ima rekreativaca od 55-60 godina koji se nikada nisu takmičili i kojima ja gledam u leđa, a isto tako ja mogu da ostavim u magli klince, ne na kondiciju već na iskustvo, na ‘foru’. Biciklizmom može da se bavi svako, ali da bi imao dosta uspeha, potrebna je psihička stabilnost koja se stiče vremenom. Treba znati iskalkulisati i pribrati se kada ti ‘ide pena na usta’ od umora, a jednostavno ne želiš da odustaneš. Iz tog razloga je ovaj sport veoma težak i predstavlja borbu čoveka samog protiv sebe.

– Ono što je sigurno, biciklizam je odmah iza nordijskog skijanja po težini, u smislu absorpcije celokupnog organizma i metabolizma. Dobar je za srce, krvotok i jak adut u borbi protiv holesterola. Svakako je dobar za pluća i velika je zabluda da je, ako se trenira u gradu, to isto kao pušenje. Netačno. Najbolji primer za to je Džorž Hinkapi, nekada fenomenalni bicklista, Njujorčanin. On je čitavog života vozio bicikl po ovoj metropoli, jer je radio kao kurir, pa su i pored toga njegova pluća bila potpuno čista – objasnio je Petrović.

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

Naravno, za 30 godina koliko se bavi biciklizmom, nisu izostale anegdote sa druma koje se pamte i sa osmehom prepričavaju. Bilo je skretanja sa trase na trkama i uzaludne vožnje od po 15 i više kilometara, kolabiranja usred vožnje, ali i slučajeva kada je peloton na nizbrdici pa su takmičari bili brži od policijskog ‘Fiće’ i preticali bezbednosni automobil.

– Kada razmišljam o tome, uvek se setim ‘Mićine’, odnosno, ‘moje’ okuke na Avalskom putu gde već 40 godina postoji rupa pokraj puta. Zašto to putari nisu sanirali, nikada mi nije bilo jasno. Svi smo znali za tu rupu, samo sam ja u nju upao iz neobjašnjivih razloga i to na komičan način. Propao sam sa kompletnim biciklom, a zadržao sam se laktovima leve i desne ruke i sistemskim pedalama koje su sačuvale bicikl od pada u ambis. Trojica kolega su me izvlačila, dok sam ja umirao od smeha. Bilo je i ne tako veselih situacija. Na jednoj od trka po Srbiji sudijski kombi koji je čistio put ispred grupe, naglo je zakočio zbog neke životinje koja je izletela, a ja sam pri brzini od oko 50 kilometara na sat doslovno uleteo u vozilo. Kaciga je pukla kao staklo, ali je odradila posao – poverio nam se Miomir Petrović.

Neminovno, bilo je i povreda, ali kada se duže vremena trenira u nekom klubu, kaže Petrović, vozač nauči kako da zarotira rame na koje pada i koliko-toliko ublaži pad, pri ne tako malim brzinama.

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

FOTO: privatna arhiva Miomira Petrovića

– Kao pisac, mogu vam reći da je pisanje posle naporne vožnje vrlo ozbiljna stvar. Nakon što se mišići opuste i prođe nalet adrenalina, inspiracija sama nadolazi. Jednostavno, čovek oseća da mu nedostaje vožnja čak i ako jedan dan izostane sa redovnog treninga. To je ‘civilima’ nezamisliva stvar, ali to je tako. Živiš kao da si usred priprema za Tour de France ili neki ‘Zlatni kup’. Zato ja ponekad i na letovanje nosim bicikl i forsiram drum čak i kada sam na moru.

Entuzijazam koji mu daje energiju za bavljenje ovim sportom ne napušta ga ni sekunde. Zato nema sumnju kada se radi o drugim vidovima rekreacije:

– Da se opet rodim, nema tog sporta koji bi me osvojio, ponovo bih se bavio samo biciklizmom – zaključio je priču za HotSport harizmatični književnik, profesor i rekreativac, Miomir Petrović.

hotsport.rs – Stefan Smuđa

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.