Da li ste nekada čuli da su kajakaši dočekani bakljadom? Niste, ali za sve postoji prvi put, a doček iznenađenja u kafani  “Bolje vas našli” sestrama Moldovan, Oliveri i Nikolini priredila je najmlađa sestra Branka sa društvom. Ona se uvek pobrine da sestre sa velikih takmičenja, okićene medaljama, dočeka sa nekim lepim iznenađnjem, cvećem, majicama sa njihovim likom, grafitom, ručkovima, tortama, proslavama, žurkama… Dve medalje sa Svetskog prvenstva u Moskvi, srebro u K-2 500 i bronza u k-1 200, uz četvrto mesto u K-2 200 zaslužile su doček za pamćenje. Naviknite se na ovakve priče, jer Srbija ne samo da postaje zemlja kajaka, već i svetska velesila u tom sportu. Pet medalja, nekoliko četvrtih mesta, toliko finala i samo dva, tri B finala rangirale su Srbiju na drugo mesto koje deli sa Nemačkom, prva je Mađarska. A za promociju ovog sporta poslednjih godina najzaslužnije su upravo sestre Olivera i Nikolina Moldovan i zato vam  HotSport donosi priču sa njima.

Povezane vesti

 Devojke iz Borče imaju kontinuitet osvajanja medalja od 2005. godine i mlađih kategorija. Ove medalje sada najznačajnije su u njihovim karijerama. Zlato je izmaklo u poslednjim metrima…

Nikolina: Dvosed na 500 metara nam je bio prioritet. Ušle smo direktno u A finale, iako nismo dale maksimum u kvalifikacijama, imale smo najbolje vreme od vih grupa. Bile smo sigurne da možemo da se upustimo u borbu za medalju. Jedva smo čekale to finale, eksplodirale smo. Krenule smo agresivno, jako, dugo smo vodile, imale smo preveliku želju. Trebalo je da idemo samo onoliko koliko je dovoljno i da čuvamo snagu da odbijemo napade. Nismo taktizirale i Mađarice su nas prestigle. Ipak, prezadovoljne smo srebrom, vremenom. Skinule smo tri sekunde od prošle godine što je fantastično .

 Znaju i šta treba da poprave.

Olivera: Dvosed mora da funkcioniše perfektno i stilovi treba da budu potpuno isti, a naši nisu. Da nismo sestre, ni jedan trener nas ne bi stavio da veslamo zajedno. Ja sedim druga i treba da je pratim. Kada ispravim tehniku i budemo veslale identično, bićemo još bolje. Mi i sada sa ovim greškama uzimamo medalje, a tada niko neće moći da nas stigne.

Nikolina

Foto: HotSport

 Za mnoge je iznenađenje Nikolinina medalja u jednosedu.

Nikolina: Odlučile smo da na SP veslamo sve tri discipline i cilj je bio da uđemo u sva tri finala. Uzele smo već medalju u dvosedu, bile smo tako sigurne i kada je došla moja trka jednoseda, samo sam se prepustila. Sve mi je bilo potaman, odradila sam sve kao na treningu, adrenalin je radio… Samo sam vozila, uopšte nisam gledala gde sam i kada sam prošla kroz cilj i čula Gagija (Dragan Plavšić, dugogodišnji trener sestara Moldovan) da sam najverovatnije treća i posle dobila potvrdu, bila sam presrećna. Cela reprezentacija se zapanjila, pričale smo samo o dvosedu, jednosed je bio nekako po strami.

 Samo pola sata kasnije bilo je finale u K-2 200.

Nikolina: Izmakla nam je bronza za tri desetinke. Ponestalo nam je snage, a trke na 200 metara su trke svežine i eksplozivnosti. Mi smo jedva disale, posebno ja, jer mi je to bila treća trka. Izgubile smo medalju u foto-finišu, ali smo osvojile dve u olimpijskim disciplinama i prezadovoljne smo.

Olivera: Saznale smo da je Nikolina tek treća u jugoslovenskom i srpskom sportu uopšte, ne u kajaku, kojoj je pošlo za rukom da osvoji dve svetske medalje na jednom takmičenju, a prva žena. Ovo je istorijski rezultat, nema šta.

 Veliku zaslugu je imala i prva medalja njihovih sparing partnera Marka Tomićevića i Vladimira Torubarova u K-2 1000 dan ranije.

Nikolina: Oni su nova posada, oformljena dve nedelje pred Moskvu. Osvajanjem bronzane medalje pokrenuli su lavinu, bile smo presrećne zbog njih, jer su oni naši miljenici. Marko je konačno razbio maler četvrtih mesta i osvojio pravu medalju.To je bila takva sreća i pozitivna atmosfera, jer mi godinama treniramo zajedno…

 Ni najveći optimisti nisu mogli ni da sanjaju pet medalja u Moskvi (zlato u k-2 200 Marko Novaković –Nebojša Grujić, bronza u K-1 1000 Dalma Benedek-Rućžičić, bronza u k-2 100 Marko Tomićević-Vladimir Torubarov, uz srebro i bronzu Moldovanovih).

Nikolina: Otišli smo u Moskvu sa velikim ambicijama i svi smo bili u vrhunskoj formi. Bili smo prijatno iznenađeni brojem A finala, videli smo da pariramo svima i da će biti zanimljivo u borbama za medalje. Takođe, imali smo pomoć sportskog psihologa Đorđa Kolčića, koji je sve vreme bio sa nama, od ujutru do uveče. Pripremio nas je psihički za trke, atmosferu, davao nam potrebnu energiju, hrabrio nas. Uz njega je sve bilo lakše, ovo je prvi put da  a nama ide psiholog na takmičenje. Upoznali smo ga preko OKS, a sada ga je naš Savez poveo.  Uz njega smo sve lakše podneli i više verovali u sebe.

 Malo ko zna da sestre Moldovan već  dve i po godine imaju i svog psihologa, Marijanu Mladenović.

Nikolina: Sa njom baš temeljno radimo i pored Gagija i ona ima veliku zaslugu za sve naše uspehe.

Olivera: Na sva velika takmičenja svi dođu maksimalno spremni. Ni jedna velika zemlja neće da dozvoli sebi da pošalje nespremne takmičare i tu onda veliku ulogu igra psihološki moment i psihička forma. Sve je to jako stresno, radiš i trenmraš cele godine, a to posle stane u minut i nešto i to ili pokažeš i odradiš sve kako treba ili ne i veliki trud ostane bez nagrade.

Olja

Foto:HotSport

 Olimpijske igre u Riju su bile veliko i neprocenljivo iskustvo za sestre Moldovan.

Nikolina: Tada smo videle šta znači psihička sprema i posle toga odlučile da potražimo pomoć psihologa. Fizički i tehnički smo bile spremne, ali nas je glava ometala i kočila. Sa njom se čujemo, analiziramo sve situacije kroz koje prolazimo, i ja posle toga budem preporođena, mirno zaspim.

Olivera: Meni recimo ona više pomaže tokom priprema, a Nikolini tokom takmičenja. Ja sam dosta zatvorena, vezana za okruženje, kuću, društvo i teško mi padaju pripreme, odsustvo od kuće, hoteli… Recimo, mi u Londonu psihički nismo bile spremne za medalju. Ušle smo u finale i to je bio maksimum. Mediji, gužva, pun stadion, atmosfera kao fudbalska, to nas je omelo…

 Sledeće godine se prvi put organizuju Evropske olimpijske igre, u Azerbejdžanu.

Olivera:Dobro će nam to doći godinu dana pre Rija, da se prisetimo kako to sve izgleda i da se pripremimo za ono što nas čeka. Ispunile smo norme za oba dvoseda, takmičenje će biti jako. Sa dobrim rezultatima i posle na SP na kojem će se uzimati norme za OI pravimo podlogu za olimpijsku godinu.

Nikolina: Verujem da ćemo u Riju biti najbolje spremne i fizički I psihički i u najboljim godinama. Do tada ćemo da ispravimo sve nedostatke. Recimo, ove sezone smo videle šta treba da ispravimo na zimskim pripremama i već sledeće sezone da vidimo gde smo i kako to sve ide.

Olivera: Mi vidimo i same šta treba da menjamo, bez da nam to neko kaže. Same smo zaključile da nam je potreban psiholog, ja da treba da smršam i slično. I svake godine smo sve bolje i bolje. Ako do Evropskih olimpijskih igara sve bude tečno, neće biti nikakvih problema u Riju.

 Cela nacija očekuje medalje od kajakaša u Riju, ali Moldovanove nikada nisu davale velika obećanja, pa ni sada.

Nikolina: Videćemo najpre kakva će sledeća sezona da bude. Bitan je kontinuitet, u ovom sportu se ne dešavaju nikkva čuda.

Olivera: Bitno je da do Rija uvek budemo u medalji i onda je realno da se nadamo odličju i u Riju. Ove godine smo bile treće na EP, druge na SP i tako i još bolje treba da bude i sledeće sezone.

sestre

 Šteta što Olimpijske igre nisu u Rusiji, jer je domovina njihove majke Tanje talična devojkama. Pokazalo se to 2010, prošle na Univerzijadi, ove na SP…

Nikolina: Tamo imamo i dosta rodbine sa majčine strane, a i Rusi nas Srbe  jako vole i navijaju za nas. Takmičenje je uvek perfektno organizovano, ovo najbolje ikada na kojem smo učestvovale.

 Tetka Lena je zimus dolazila u Srbiju i svojim mezimicama donela pun kofer čokolade, jer obožavaju slatkiše. Sada su pokloni iz Srbije odneti za Moskvu.

Nikolina: Moskvu smo videle tek poslednjeg dana i uspele da prošetamo sa tetkom, mada smo mi većč bile tamo I ranije. Još smo vukle poklone koje smo joj donele… Napešačile smo se, njima je tamo navodno sve blizu jer su navikli, a to blizu je kilometer, kilometer I po, pa hodaj…

Olivera: Kad smo već spominjale slatkiše, u našoj kući može da se desi da nema ručka, ali slatkiša nikako. Kolači su mamina obaveza, a i cela ulica zna koliko mi to volimo. Ko god pravi kolače, tortu, krofne, donese nama kada smo kod kuće. Na pripremama to mora da se izbegava, napatim se tada…. A kada dođemo sa takmičenja dobijemo toliko torti, kao da pravimo svadbu.

 Nisu izostale no ovoga puta, uz već spomenuti doček iznenađenja.

Nikolina: Najpre smo imali jako lep banket u Rusiji. Svi sportisti na jednom mestu, druženje, šampanjac, vatromet, potom na aerodromu, pa u Borči. Branka nas je vešto odvukla u kafanu, na piće, kao spontano… Približavamo se kafani koja je pored obale, do tamo vodi šljunak, koračamo, potpuni mrak… I kada smo stigle cello društvo nas je čekalo ispred sa bakljama…

Olivera: Šokirale smo se i oduševile, nismo to očekivale. Došle su i neke drugarice koje nikada nisu bile tu, ne znam ni kako su našle to mesto, za njega znamo samo mi koji tu živimo…

Silni intervjui, snimanja i sve za samo četiri, pet dana, jer sestre pakuju kofere i  idu na zasluženi odmor. Najpre nekoliko dana do Crne Gore, a potom sa mamom u njeno rodno mesto, Soči. Nisu tamo nikada bile. Naravno, idu zajedno, u šali kažu da ni muž I žena nisu non-stop zajedno kao njih dve. Ne razdvajaju se nikada, Nikolina je, kao godinu dana mlađa, išla u školu sa Oliverom. Da vidi kako sve to izgleda, a i nije htela da pusti sestru samu… Petnaestak godina kasnije one su postale ponos Borče i ponos Srbije.

Olivera I Nikolina

hotsport.rs – A. Đ.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj fejsbuk stranici Hotsport.rs, kao i na našem Tviter nalogu.