FOTO:STARSPORT

FOTO:STARSPORT



Sa Ivanom Ergićem, bivšim reprezentativcem Srbije u fudbalu, razgovorali smo o akutelnom trenutku ovog sporta, kod nas i u svetu.

Nekada su fudbaleri igrali za publiku, a to se ogledalo u onom “potezu više” ili umiranju u lepoti, driblingu koji je za cilj imao samo da podigne stadion na noge. Koliko je od takve filozofije ostalo u dašnjem fudbalu?

Povezane vesti

“Što se tiče atraktivnog fudbala i igranja za publiku, to ne mora da nužno bude ‘potez više’ ili ‘umiranje u igri’. To najbolje pokazuje činjenica da su u poslednjih nekoliko godina za najbolje igrače birani upravo dribleri kao što su Ronaldinjo, Ronaldo, Kaka, Mesi.. Potez više može da bude i efikasan, tj dribling može da stvori igrača više što najbolje demonstriraju pomenuti igrači.. Cirkusanstvo i potez više na taj način je nešto drugo. Barselona pokazuje da se može igrati istovremeno vrhunski efikasan i vrhunski lep fudbal.”

U kom pravcu očekujete da će se dalje razvijati fudbal i da li verujete u mogućnost da u jednom trenutku  dođe do prezasićenosti “tržišta” bez obzira na očigledno jačanje liga sa prostora bivšeg Sovijetskog saveza?

“Sumnjam da će u skorije vreme doći do prezasićenosti, upravo iz tog razloga što se otvaraju nova tržišta sa ogromnim kapitalom ali i konzumerskim potrebama ne samo prema samoj igri već i prema svemu što fudbal kao spektakl i industrija nudi, i to se dešava na globalnoj razini. Fudbalska industrija kao evropski proizvod doživljava ekspanziju, a to može da znači gubitak kvaliteta u evropskim ligama. “

Kako komentarišete činjenicu da superligaški stadioni u Srbiji uglavnom prazni, ali da se Liga šampiona i pojedine evropske lige prate sa jednakom strašću kao što je to nekada bio slučaj sa ligom SFRJ?

“Objašnjenje je prosto, jednostavno nema dovoljno kvaliteta, ali i zbog nameštanja utakmica.. ono što još dovodi neke navijače na stadione je klupski tradicionalizam, derbi -koji je takođe deo tradicije i folklora itd. Onda je normalno da se prosečan ljubitelj okreće kvalitetnijim ligama i Ligi šampiona koji su medijski proizvod i kao takav spektakularizovan i daleko atraktivniji. “

Koliko su i na koji način tri znaka 1,2 i X promenile ugao iz koga se posmatra utakmica?

“ Nikad se nisam kladio tako da ne znam kakva je prosečna percepcija ‘kladioničara’, mada imam dosta prijatelja i poznanika koji se klade, i to je postala centralna dokoličarska disciplina kod nas, naročito kod muškaraca. Mislim da može da bude zabavno i benigno međutim kod mnogih je uzelo maha i stvorilo je kockarsku ovisnost što je katastrofalno.Takođe, samom svojom logikom u prvi plan se postavlja krajnji rezultat tako da je sama percepcija igre deformisana. Uostalom, fudbalske institucije to tolerišu jer dobijaju i dodatne konzumere, tj i one koji samo površno poznaju fudbal. “

Otvoreno ste govorili o depresiji sa kojom ste se suočavali, a potom ste i ukazivali na čanjenicu da se taj problem sve češće prisutan među sportistima. Koliko se su se stvari od tada promenile i da li fudbalske organizacije sada više posvećuju pažnje psihofizičkom zdravlju sportista?

“O tome sam dosta govorio i to je iza mene tako da ne želim mnogo da pričam o tome, jedino sam otvoren za sve one sa problemima kojima treba savet ili pomoć, i mogu u svako doba da mi se jave. Generalno u sportu ili uopšte u bilo kojoj radnoj sferi zasnovanoj na takmičarstvu i darvinizmu taj problem gubitka mentalne i fizičke snage opstaje i dobija još šire razmere. O tome se priča samo kad se nešto desi, kao što je bilo povodom samoubistva Enkea, to ima kratkotrajan karakter i brzo se zaboravlja. Klubovi angažuju stručnjake iz domena psihologije ali uglavnom se rad svodi na optimizaciju psihofizičkih sposobnosti sportista koji se spremaju za takmičenje a ne na njihovo zdravlje. “

Objavili ste zbirku pesama “Bajronovski junak”. Kada Vam se probudila potreba da pišete pesme?

“Pišem od malena, uvek sam imao potrebu, i to mi je bila neka vrsta bekstva iz površnosti fudbalskog mikrosveta. Pesme se rađaju spontano, s obzirom na trenutnu nadahnutost i inspiraciju, uostalom kao i za svaku drugu vrstu literature. Nisam klasičan skriboman ali mnogo pišem, to me relaksira ali i oplemenjuje. Uglavnom se radi o senzibilitetu koji se razvija i neguje, a svako od nas u sebi nosi određenu kreativnost koja je potencijalno ljudska i umetnička.”

Posle pređenog puta fudbalskog profesionalca i s obzirom na to koja iskustva ste stekli tokom karijere, da li bi ste savetovali sadašnje klince da krenu putem ka profesinalnom sportu?

“Kada me neko pita za savete o fudbalskoj karijeri, uglavnom roditelji, pokušavam da im ukažem na sve prednosti i mane tog posla. On donosi mnogo novca, privilegije i slavu donekle, ali zato od čovek pravi duhovno i fizički osakaćenu individuu. Na žalost mnogi klinci i klinke nemaju drugi put, to im je jedini način da se izbore sa hroničnim siromaštvom i besperspektivnošću, uostalom tako je bilo i samnom. “